Србадија

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ. СВ. 2.

жевност ираведно се може поносити речницима Вуковим и Даничићевим, каквих немају још ни друге словенске каижевности, старије и богатије од српске. :> — II. И. Срежњевски (у записима руске академије 1866) вели: <( То је најбољи речник од свију до сад изданих о старим дијалектима словенским. 3 IV. Године 1850 превео је у Бечу 4 Приповијетке из старога и новог завјета,* које су штамнане у сва три српска говора, обојим словима (последње 9-то издаве ћирилицом у Загребу 1873). То је до сад у нашој књижевности најбоља црквеиа историја за децу. — С рускога је превео А. Н. Муравијева (< Иисма о служби божјој 21 (Нови Сад 1854, последње је 3-ће изданње у Београду 1867). То је дело у руском оригиналу доживело до сад више од 10 издања, доцнија обично у 40,000 комада. — Године 1864 изашао је,у Бечу (< Нсал-

тично законодавство; а од поетичних дивне лирике, прекрасних идила, изврсне дидактике, књига о Јестири као неки историјски роман, и пророчки списи. Пророци су пак — по Шеру— (< Вође народне у јеврејској држави, опозиција, застуиннци народних користи иротив царскога насиља, гласници правде и јавнога мишљења. Они не би могли играти тих улога без наслона на стару веру у Јехову, с тога изједначаваху своју демократску мисију с вољом божјом.* — На послетку, иревод библије богати језик многим лепим речима и реченнцама; а шта то вреди, видеће се најбоље кад напоменем, да је Шилер, ире но што &е написати свога Дон Карлоса, читао Лутеров превод библије само ради тога, да боље изучи немачки језик. V. , Напред смо побројили дела, од којих би два три довољна била за сталан сноменик и украс читавог једног радљивог живота; али то ннсу сва. која ће у српској кшижениостп име Даничпћепо

VI. Што је до сад речено показује довољно шта значи Даничић. у српској књижевности; а сад ћу у кратко да оиишем течај његова живога. I). Даничић (ио књи/кевиом имену, а по породичном Поповић) родио се у Новом Саду месеца априла 1825. од оца Јована, свештеника, и матере Ане, родом из Сомоора, која је после ране смрти мужевље подигла и одгајила нет синова. Пошав од 10 годииа у гимназију, свршио је у Новом Саду 5 разреда, а у Пожуну 6-ти и философију, све са одличним усиехом. У лутеранском лицеју ирофесори мубеху; Шреер (бсћбег), који иод књижевним именот Сћг. Оевегнаниса многа ваљана.дела, Мартин Ковач и други. Године 1844 нређе у Пешту у права. Ту остаде само годипу дана, јер ои није тежио за зелени сто правде, већ на широко ноље науке о језицима. У јесеи 1845 отиде у Беч, које место за њега беше од иресудиога зиачаја као и за Вука.

тир/ Кад је шабачки владика Гаврило видео како је леи Даничићев језик у Псалтиру, он је свој превод у рукопису бацио у ватру. — Године 1868 изађе у Беуграду ^Свето писмо/ цело, стари завет од Даничића а нови од Вука (Нови завет 1847, Псалтир 1864 а цела библија 1868). Исто је изашло и латиницом (Пешта 1868), а после је обоје прештампавано у различним форматима. Ново издање, у ком су побележена паралелна места, изашло је у Београду 1871. Вук не дочека да му превод Новога Завета иза|е у Србији! Превод целе Библије увек је знаменит догађај у свакој књижевности, а у гдекојима и од епохалне вредности. Библија подмирује најпре нотребу науке о вери. Али она је уједно и књижевност јеврејскога народа, једнога од најзнатнијих на истоку. Да бисмо стару јеврејску књижевност очигледнијом учинили, нрименићемо на њу садашње наше појмове. Мојсијеве су књиге најстарији писани докуменат о човечјем роду. Од прозаичних дела имају у библији: митови, нриче и историја, догме и литургија, друштвено и поли-

ИЛРОДИО И030РИН1ТЕ У ББОГРАДУ. вечним учинити: и други списи тога одличног духа заслужују нуиу пажњу и стално признање. Многи се још иалазе у (< Ша.ушсће ВЉНоШек,* «.Гласнику,* ( ,Ка(1и 5 и другим повременим снисима. Од њих (помињем само: Лекције из српске књижевности, разрешење српске Тајне буквице, Акцентуацију. 0 промени сугласиих од Хатале, о граматици I). Крижанића, ирви падеж мушких на « и исгорија компаратива, многе оцеие књига, и различне старине. Све те и остале ситније списе његове ваљало би што нре скупити у зборнике. Иза напредака у науци настаје потреба, да се од времеиа на време прикупља иово добивеио, па да се пореди са нреће зианим и одвоји битио од незнатног. Особито ваља, да се даје преглед свагдашњега стања науке за оне, који не могу непрестано пазити иа различне граие знања, а опет би ради били да ие заостану у духовној тежњи садашњости, као: у срнском језику, земљЛшсу, историји, књижевности, народопису и статистици; јер је «ружно бити незналица у домаћим стварима.*

Као што је Вук у Копитару, тако Даиичић у Вуку и Миклошићу иа|е сродне духове, од којихмује први, ио његовим речима: «открпо благо срнскога језика, а други му даде видјело, да може то благо вндјети и разумјети.* Он их се обојице и сад радо сећа. 0 Миклошићу вели у једном писму: Дад год сам одлазио од њега, увијек се осјећах духовно опорављен и оснажен. II сад се сјећам с највећом радошћу ријечи, које ми једном рече ноелије разговора о стању славистике: <{ Жетве је много, а посленика мало.* Тако снреман остави Даничић у јесен 1846 у бечком университету права, те се даде са свим иа филологију. Његове студи.је доведоше га још у тешњу свезу са оцем новије срнске књижевпости, Вуком, коме Даничић у многоме помагаше, као: при издавању Рјечника, Новога Завјета, Иароднијех пјесама и нриповиједака. Године 1847 изађе нрво самостално дело младога научника (< Рат за српски језик/ које му поред многостраног нризнања прибави и диплому ученога друштва у Београду. Годиие 1852 дође Даничић у