Србадија

18

србадија, илустрован лист за забаву и

св- 2.

<( А нс би л' се могло још даи два почекати?* «Не.» <( А шишарке?* <( Нема ни њој прође. На овом бурном времену снебивају се трговци из прека. С тога и не прелазе/ «Па шта да чшјијго ? 8 <{ Не знам. Знаш ли ти што, иаучи ме.® <( Како да учим тебе ја женска страна? Али почекај. Не би л' добро било да отпустиш момке.* <( Па куд да иду сад? х «До душе је и за њих незгодно, али, али — нека се за време склоне у своја села. Какво је време, ништа им друго не остаје. А кад се умири и крену пазари, онда ћемо звати/ «А да л 1 је то право, Видо.® <( Изгледа до душе без срца, алије, веруј, паметно. Од главног се живи, а не оду ли у села, на скоро ће се истрошити. Ми гледамо да спасемо себе. Ми смо себи најпречи. Није право њих радн да пропаднемо. Они ће то и сами одобрити, кад им кажеш како је.* ^Вечерас ћу с њима говорити/ рече и оде у дућан. Кад сам га испратила грунуше ми сузе. Он оде тужан, а ја још тужнија. Чини ми се како онда заћутах, нигда не запевах. Почнем да справљам шта то ручка. Запршка ми два пут загорела, а млеко искипи. Толико сам била ван себе. Вас двоје се сиграсте у баштице, живи и весели ка 1 и пре. Ја васгледах и би ми теже на срцу. Кад смо у подне били за софром, вас двоје да сте живи и здрави, јеђасте као мали гемови, а ми вас само задовољно гледасмо, и не окусисмо залогај два. Глад и сан нас са свим беху оставили. С вечери је отац дошао раније но обично. Чим се је добро било смркло затвори смо капке, упали смо свећу и забрависмо се. Вас двоје одмах заспасте, а нас двоје седесмо у једном углу собе. ћутасмо као два камена. Чусмо где неко куцка у капак. Запита смо које, и по гласу познасмо чича Остоју. Брзо му одбравих капиџик, те га пустисмо унутра. (< Добро вече, децо/ поздрави нас и седе према свећи. (( А од куд тако, чича? >:> Унита га Миле. 4 <( Ка' човек који и сам не зна куд ће и како ће*. Видесмо му на лицу да је нешто тужан. <( Да вам се није што год догодило, чича?* Упитах га. <( 3а сад Богу хвала ништа, али, децо, страх ме неки ухватио, а ја иа то нисам навикао/ <( Хоће, чича, чама на човека. Невесео је и безвољан, па му се на зад чини, е га и страх неки ухватио/ <( Јок, јок! Није ово, децо, узалудан страх. Зар не видите како је узаврео свет? Брат на брата врчи. комшија се од комшије клони. Па онда свет никад није без рђавих људи. Ви то Богу хвалу знате. Та ето вам Перка пред носом.® <( Е, па шта нам може? Зли о злу, а на своју главу/ <( А да видиш, Миле, баш није ни тако. Зар је један висио облаган. Не памтиш син-

ко ратна времена. Како може да подивља свет, хе, хејР (( Ја држим да ми нико ништа не може, кад сам прав?® (( Не може ништа кад си прав? Море су људи и Христа распели. Човек ти је и анђо и ђаво. Ево да ти причам моју муку и невољу/ Чича Остоја пушаше на чибук. По што лулу напуни и принали иоче иушити и причати. <( Ви сте, децо, познавали обе моје кћери, и Ниоку, која је одведена у Лешницу, и Мирјану, која се смирила у гробу. Ја сам своју децу отхранио и пзвео на нут као сиромах човек, који иије рад да је пред људма иостидан. Дао сам их те су изучиле књигу, а мајка их кућит научила. Не оте им ее иикакав женски рад. Већ је била прича, та њихна умешност. Данас да упитате, па ће вам још то сваки рећи из њихова доба. Не треба да вам кажем да сам био сиромах, знате ме хвала Богу изодавна. Мало бакалнице би сва моја радња. Још сам с брат Марјаном прекошорцем купио воштииу, те цедили восак и продавали га ортачки. И ту беше прилично добити. Како тако, живео сам лепо. Прирас/геше деца за удају, прилике се чешће појављиваху, све понггени и имућии момци. Ои.а, зтате, беше још боље него данас дани. Имаш ли чељаде вредно н склонито, не старај се, богме, за удају. Нотроше је прве месојеђе. И тако вам се толко и ие бринух за децу, само се Богу мољах, да се не ометсм у избору зета. Али кад се човеку нешто не да, онда бадава све. Спрема л' ти се нека несрећа, онда јој се пе изви и шчепаћете за јаку, кад јој се но најмање надаш. Да л'< је то судбина, што но Турци веле, или случај као што мисле учевни, ко би знао то? Ја велим да је то судбипа. Сад како му драго било, тек ја сам натио, и, молим се Богу н мајци божијој, да не дођем у још гори јад. Познато вам је да је Здравко струнар рано остао удов, па наскоро и сам преминуо, оставивши двоје сирочади. Кућамује као што зиате баш уз мој нлот. Суд постави мене и ћелу Обзинбундеву за туторе. Имадосмо муке, док децу иа пут изведосмо. Оба добро књигу изучише. Старијега дасмо код Богића те изучи и поста опанчар. Ено га и даиас радн и живи мирно и ноштепо, ка' и отац му, Бог да му душу прости. Али млађи, млађи — никако се не даде извеети на нут. А давао га на занат, и на трговину, све .једна ти мука и невоља. Не хте, рђа, да ради и слуша. Не скраси се нигде ни недеље дана. Тако ми славе, не славио је, ако није био у свакој радњи и трговини, почните сад одавде, па терајте ма 7 коју улицу. Бисмо се ио памети ја и Обзинбундева: шта ћемо и како ћемо. Договорисмо се да га водим у Београд. Бре овамо сине никакви, научи ће тебе туђин, па ћеш све играти као мечка иа гурбетском ланцу. Баш се креташе једна турска лађа, која стиже из Брчкога. Спусти смо се Савом, стигох у Београд и дадох га Станку абаџији. Ту се како тако скраси годину две. Ка би треће, баш оном лани, ето ти га Цветне недеље. <( А од куд ти, синко? 8 Упитах га зачуђен. <( Из Београда? 8

<( Та знам, али што ти тако у невреме дошао?* упитам га опет лепо и очински. (( Тако ми се нрохтело^, рече он на то мало по безобразно, па ста преда мном да прави цигару. Мени се смучи. Погана траго, поиислим у себи, та преда мном се и старији снебивају, а гле ти једно дериште. <( Да си ме питао, ја ти не бих световао да дођеш, рекох му, али кад си већ ту шта ти знам. Васкрсуј код тетке у кући, па онда у имс божје од куд си и дошао. Треба још најмање две три године, па да занат добро иепечеш*. (( То ћемо још видети*, рече, па упали цагару. Е знате кад то впдех, смрче ми се. А кад онако бозобразно вукну дим из погана фишека, не будем ти лењ, но ти му шамаром избијем пушило из зуба, љутиг изгазим га у мливо, а баловога делију ухватих за уши и изведем на поље. Тај дан био сам чисто ван себе од љутине. Како хуља дође више и пе оде. Љегова луда теткашина место да га саветује да иде, ста га устављати и повлађивати. <( Чујеш ти старко*, рекохјој, <( немој ти ту циле миле са том вегрогоњом. Зар не видиш како ли је лудо застранио. Хоће Бога ми осрамотити и нас и оне сироте у гробу*. Још јој хтедох говорити лепо и пристојио, као што се беседи старим женама, кад ти се она Боже милосгиви зграну на мене: <( а шта си ми ти стара будало дошао да солиш памет под староет. Ваљда и мени нису врапе мозга попиле. А имам се море и ја ту да питам. Не дам ја детета терат у туђ бели свет. Доста сте га гонили. Ако вае срце не боли, тетка није туђа кост. Гледај ти молим те, не даду му мира у његовој рођеној кући. Ја ћу већ питати може л'то бити. Знам ја куда треба. Имам и ја језик.. ..« и још сијасет божји грдила изговорн вам та стара вештица, ка 1 из надуваних мехова. Шта знадох друго, него се уклоних. Шта човек не мора да поднесе све за туЈу бригу. <( Хајде нек 1 ти буде* помислим у себи, па се за неко време и невешт не чињах. Мишљасмо ја и ћело, нека теткинога сина ту. А ко зпа, рекосмо, можда ће се чова и опаметити. Доста је било скитње и ветрова. <( Па да л' се учовеча ? >} упита га Миле, а ја изнесох и послужих кафом. <( Ко се учивио х , сркну чича и настави машући главом. <( Скитала се пустолина гњев га било погледати. Што год је механа, све је обиграо. Не ћете ми веровати, а и сам се крстих и чудих, кад чух, да се несретник и на новце карта. Реците ми приличили то његову добу. Али шта му знам, помислих у себи, али ћело не остави ме с миром, све док не одосмо у суд, да га прогласимо за распикућу.Те вечери вратих се по доцне са Саве, где ми испираху вуну. Уђох лагано у авлију, па одох да видим, да л' ,је притворен чардак. Учини ми се, као да чух шаиат код плота иза дрвљаника. Прикрадем се и чучнув иза стубљипе од бунара чухлепо, како се двоје разговарају. По говору позиао сам мог комшију бегунца и не замерити, моју Мирјану, моје драго дете, рече чича, па дубоко уздахну. (< Можете мислити, настави чнча даље, како ме је и јед п срам беше подузео. Хте-