Србадија

СВ. 2-

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ИОУКУ.

дох у онај мах чудо учинити, али, помислих, не нриличи седој старини, као што сам ја. Не мицах се с' места, али се у мени куваше. Једва уздржах стрпљење, те ие прекипе. Чујте, шта сам чуо овпм мојим сопственин ушима. — ти зар још не верујеш да те љубим?? рече опај нас. Моје дете ћуташе. ^Нисам ли ти се толико пута клео ?*: <( Али како ћеш ме узети®, чух где рече дете, (< кад још се не лаћаш никакве радње ? г «А шта ће ми радња. Имам хвала Богу доста пустога имања. Брат се оделио. Ја сам од свега газда и господар.* (< Али ће се све то измаћи без рада/ <( Хајде прођи се, молим те, још сад ми хоћеш да попујеш, кад нас раставља плот. Сад не ћу да чујем, а кад будеш у мом двору, онда ћу те слушати. Што ти речеш, ја ћу учинити. 8 <( Али би ти онда морао отворити радњу, је ли Драгићу. 8 <( Отворићу и две, а не једну. 8 <( А сад си ми рекао, да ти не треба радња, кад велиш, имаш имања/ (< Ја кад сам близу тебе, Мирјана, не знам управо што говорим. 8 <( Али, али, Драгићу, јајош све страхујем. !) <( 0д чега?* <( Да се ти не ћеш поправити.* (< Прођ' се лакрдије. Све је ово младост лудост. Друкчије памет говори кад човек има тако лепу жену, као ти, голубице, и кад ■■— не смем ни да рекнем. 8 <{ Реци, реци! Ј> наваљиваше моја кћи нестрпељиво. <( Кад нам драго чедо закмечи у бешици.* По овоме наста нодуже ћутање. Знам ја моје лепо дете. Сгид је беше за цело обасуо. Да/ настави опет онај ветропир. (< Ја те љубим, Драгићу, али ко сме оцу споменути. Он мене тако воли, а тебе али ти си га доиста и увредио.* (< Ја се кајем и притрчао бих му руци, само, кад би ми је пружио. х <( Ти се поправи како знаш, али само журно. Мајка вели, да се јављају многи просци. Девојка је ка' тица на грапи.® Дкрашћу те, ако те не дадну на лепоЈа сам далеко загазио у много што не треба. Ти једина можеш ме избавити^ (< И спашћу те, Драгићу, ако ме услушаш. : ' Но овом наста опет тишина. Мирјана прође тихо поред мене и оде у кућу. И ја уђем у собу, али се учиним ништа не чуо, ништа не видео. Одмах се свучем и легнем. Ту ноћ право рећи нисам спавао, него сам се пекао на жеравици, јер сам скоро до зоре мислио и мислио, шта да чиним у овој несрећи. Та 'зар то није несрећа, кад ти несретника љуби чедо, које си што но кажу неговао и чувао, као мало воде на длану. Мислио сам свашта. На послетку попустих па рекох у себи: можда би се и поправио уз моје дете. Али ми одмах дође друга мисао: можда ће уз њега и твоје дете помести се на правоме путу и — онесрећити се. Дозо-

вем Стаку на само, па јој кажем све, шта синоћ и видех и чух. Можете мислити како ме је гледала и чудила. Хтеде да иде да виче и грди дете. Јок, јок, жено, рекох јој, сад је сасма доцпе. Него позајми ми твоје памети у овој мучиој неприлици. Реци шта да чинимо, да. спасемо дете, а и нашу част. Сложисмо се да је дамо у Лозницу Цветку Бошковићу, који се баш тада беше јавио преко проводаџије. Кад је Драгић дошао да ми каже оно, што сам код бунара чуо, одговорио сам му на кратко, и, истину рећи, отерао. Ирво ме је до душе лепо молио, а кад виде да га и не слушам, поче, безобразник, и претити. Излалећи стаде на праг и рече ми срдито и јетко, да ће ми се стару осветити. Ја га тада и не слушах. Кад смо детету рекли да је испрошена, насмехну се, а кад чу за кога, сневесели се. Од то доба не подиже главе ка' покошен цветак, И одведе се, а све тужна, па тулша. И умре уз часни пост. Плакасмо, а и данас плачемо за нашим несретним дететом. А он? Он и данас проводи свој пустолински живот. Наудио ми је и подметуо ноге где год је могао. Опадао ме је где год је стао. И сад Ту чича ућута, и гледећ' преда се, пушташе честе густе димове из трешњевога чибука. «И зар вас још ни сад не оставља на миру?* Упита га Миле. <( Не. И ако власт удари потеру нротив оних, који шуроваше с катанијом, Бог зна како могу проћи. Тај је кадар измислити на ме свако зло. А вероваће му се, угурсузу, јер смо кућа уз кућу/ <( А зар нема и честитих људи који вас познају? }> Д то се и уздам. Али, али, у побуни и један глас доста је, да те доведе под сумњу. С тога и страхујем. Па онда, Бог зна какав ће бити тај, који ће те гласове мерити/ ^Небојте се, чича,* храбрише га Миле. <( Бог ће дати, све ће добро бити! >:> (< Из твојих у Божија уста. Чисто мије сад лакше, кад вам се изјадах. Време је да идем. Лака вам ноћ. 8 Метем му џубе на леђа, отворисмо му капиџик и он лагано пође. Баш кад је изишао на улицу видесмо с оне стране поред кућа човека који стајаше у сенци од месечина . . . <( То је он/ шапну чича тихо и загушљиво,_ па се лати замашнога чибука. «У злу не требао/ рече и оде. (Продушиће се.)

ЖОЗАЖК. (ДРјУПД ПРјУПА.) I. У гори. Кад у гори чујем Сретних тица гласе, Знам природа с њима Тада поздравља се. И ја тада гласно Кликнем певак мио, Па тако сам, браћо, Певат' научио.

II. Златно доба, Детинско је доба Јабука од злата, Ал' није на сладост Свакоме узбрата. Но кога је верно Свуд пратила срећа, Еј, ала се слатко Златног доба сећа! III. Пчела. Пчела крај нас лети, Да нас на рад сети: Куцкај, брајко, дома, Када си сирома ! Ко свој позив свати, Меда ће му дати, А лењ ко се нати, Жалосна му мати! IV. Притворном. Смерно је лице твоје, Љупко ти поглед сија, Но крв ти отров тајни, А срце љута змија. Што дуже лик ти гледам, Све лепше лик ти сија, Што ближе к теби приђем, Све љуће сикће змија. V. Мати светује синчића. Сиграј ми се, дете, И позорно скачи, Но у школи свима Пауком предњачи! У школи си ђаче, Што слуша, не скаче, У игри пак пусти, Нек други предњаче! VI. ђак светује оца. Ти ноћу немаш мира, Јар имаш тма талира, К'о ја: што више књига, То више имам брига. Дад пешто од талира, А ево пешто књига, Па спавај с више мира, А ја са мање брига. VII. Ко не зна за род пасти, А речма за њим гине, Нек срамну своју маску На време јоште скине. Јер шта имамо од тог, Што чета много броји, А пукне л' прва пушка Јунаци куда који. -1- Ј08ДН РРЧИ'ћ-МИу1ЕН^О,