Србадија

20

СРБАДИЈА. ИЈ1УСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

св. 2.

• јуЈ т* л*Л'зт**- '-л

МИРНО ГШЕЗДАНЦЕ. ЦОВЕЛА ИВАНА ТјУРПЕЊЕВА. (Продужење.) добро нам дошјш ,® завмка Ииај ^тов, <; то је сасвим изненада! То је леио! Допустите ми, да вам Ц*иољубим ручицу!* € Можете,* вели она, <( ал' ми најпре морате свући рукавицу. Ја не могу/ Па пружајући му ручицу климну главом на Марију Павловну, (< узми само, моја слатка Маша/ рећиће лако узданувши, <{ мој брат не може данас доћи/ ^Видим и тако већ да га нема/ одговори полугласно Марија Павловна. <( Каже, има много посла. Немој се љутити, слатка! . . . А! Добар дан, Јегоре Еаиитоиићу, добар дан Мване Илићу, добар дан децоР — ^Васо^ додаће скренувши се своме козаку, (< гледај да красавчика добро проводаш. Јеси л 1 чуо? — Маријице, дад ми, молим те, једну чијоду да ириденем скут од хаљине. — Михаило Пиколајићу, одите овамоР Ипатов јој приђе. <( Ко је тај тамо?® заиитаће га доста гласно. . <( То је наш комшија Астахов, Владимир Сергејић, знате, чије је Сасово. Хоћете, да вас упознам?* (< Добро — после. . . ох, да дивпа времена/ продужиће, (< Јегоре Капитонићу, та може л' бити, да Матријоиа Марковиа гунђа д на оваком времену? 5 * <( Матријона Марковна не гунђа, ни кад је овако, ни кад је друкче време, она је само строга, што се тиче иоведенија/ <( А шта раде госпођице Бирјулевљеве? Сутра дан, јелте, све већ знају ? х па прсну у гласни, звучни кикот. (< Ви се изволевате увек мало шалити,* одговори Јегор Капитонић. <; Ал 1 да како, кад би се човек и шалио, ако не у вашим годинама/ (< Јегоре Капитонићу, слатки, немојте се љутити. Ох, тако самуморна!Морамбаш сести. }) Надежда се Алексијевна спусти на једну столицу, па иавуче ирошки шеширић на очи. Инатов јој доведе Владимира Оергејића. (( Допустите ми, Надеждо Ивановна, да вам преетавим нашег комшију господина Астахова, о коме сте већ зацело слушали/ Владимир се Сергејић поклони, а Надежда га Ивановна мери испод обода свог округлог шеширића. (< Надежда Ивановна Веретјевљева, паша комшијница, 8 продужиће Ипатов, окренув се Владимиру Сергејићу. (< Живи овде са својим братом Петром Алексијевићем, бившим поручиком у гарди. Присиа пријатељица моје свастике, и у опште жели нам добра целој кући/ (( Потпун в^паЈетеп!;*, рећиће посмешливо Надежда Алексијевна, још једнако мерпћи Владимира Сергејића испод шешира. А међу тим је Владимир Сергејић опет мислио: Ама и ова је што може бити лепа. А Надежда је Алексијевна одиста и била див-

на девојка. Витка и нежна, долазила је много млађа, а ушла је већ у двадесет осму. Округла лица, мале главе, пуна плава коса, уоштрљепа, нешто уздигнута носића, па живе, нешто лукаве очице. Вири из њих подсмевање, па све севају. Љене би живе црте дошле каткад баш раекалашне, обесне и заједливе. Каткад би јој додуше прелетила лицем сенка замишљености, онда је блага и простодушна , али не може да се задуго баци у мисли. Вићином је људе сваћала са смешне стране, па је добро правила карикатуре. Од колевке су је мазили, па то си могао одмах на њој приметити. Кога од детињства мазе, познаћеш га до гроба. Брат је јако миловао, ма да би јој чешће рекао, да уме добро да уједе, и то не као 1ела, већ као зоља; јер кад чела кога уједе, а она угине, ал 1 зољи није ни врага. То је Надежду Алексијеву јако једило. (( Јесте ли овде на дуже време/ запитаће Владимира Сергејића, спустивши очи и фрљајући међу претима своју камџију. (( Мислим већ еутра да идем/ «А куда?» «Дома.» «Дома? А смем ли запитати зашто?* (( Зашто? Молим вас, има се посла, што није за одлагање/ Надежда га Алексијевна погледи. (( 3ар сте ви тако — тачан?® (( Ја се бар трудим, да будем тачан,® вели Владимир Сергејић. (< У нашем позитивном веку сваки људски човек мора бити позитиван и тачан. >у (< То је цела истина, 5 ' приметиће Ипатов, <{ је л' да је тако, Иване Илићу?* Иван Илић само блеји у Ипатова, а Јегор ће Капитонић рећи: •«Да, да је тако^ (( Штета, >:> вели Надежда Ивановна, <( нама баш недостаје један јеипе ргеппег. Ви знате да престављате комедије?® <( Још нисам на том пољу окушао своју снагу/ (( Главу ћу дати да бисте добро престављали. Држање вам је како ваља, а ваљано држање, то је за данашњега јеипе ргетјег-а прво и прво. Знате ја и брат ради бисмо да удесимо као неко позориште. Па нећемо престављати само комедије, пего и драме, балете, па шта више и трагедије. Ето, шта фали Машици за Клеонарту или Федру? Иогледајте је самоР Владимир се Сергејић осврне. Марија Павловна стоји, прекрстила руке, а главу на-. слонила на врата па замишљеио гледа у даљину. У тај пар њене дивне црте одиста наличише на какав стародревни стуб. Пречула је последње речи Падеждо Алексијевне, ал 1 кад примети, како су све очи од једном на њу упрте, а она се махом осети шта је порумени па хтеде у дворану . . . Ал 1 јој се Надежда Алексијевна брзо лати руке, привуче је себи, улагујући се као каква мачкица, па пољуби ту чисто мушку руку. Марија се Павловна још већма замури. (( Ти све тераш лакрдије,Нађо/ рече јој. (( 3ар нисам рекла истину? Ево ја се позивам на све остале .... Но хајде, хајде, оканућу се. — Ја вам п опет велим/ оиренуће се Надежда Алексијевна Владимиру

Сергејићу, (( штета што одлазите. Ми додуше имамо једнога јеипе ргеппег-а, што се сам намеће; ал' он већ није ни за шта/ (( А ко је то, ако смем заиитати?* (( Бодрјаков, песник. А како може песник да буде јеипе ргепиег? Прво и прво носи се да вас бог сачува, друго ппше додуше епиграме, али од сваке женске, па узмите само! — и од мене се боји, све шапуће, не знам нека му је рука изнад главе, и бог би све знао шта. Кажите ми, молим вас топахеиг Астахов, јесу л- сви иеспици таки?* Владимир Сергејић плану. (( Ј1ично нисам ниједнога нознавао, а морам признати, да се нисам ни отимао, за тако познанство/ (< Та да! Разуме се. Ви сте позитивап човек. Није хасне, мораћемо узети Бодрјакова, нема се куд. Други су јеипе ргеппег-и још гори. Овај ће бар научити своју ролу. Жашица ће уз трагичне роле бити п ритаЛоппа. Нисте је чули невати топкЈеиг Астахов ? ; & Цисам/ рећиће смешећи се Владимир Сергејић, (<< нисам ни знао, да . . . / <( Шта си ти навлајисала на мене, НаЏ?» рече Марија Иавловна срдито. Надежда Алексијевна скочи. ( ,Јест, јест, слатка Машице, тако ти бога, певај нам што год, молим те . . . . молим те, слатка. Нећу те се манути док иам што год не попеваш. Душо слатка, певај нам што год. Видиш и ја бих што год певала да позабавпм госта, ал' ти знаш, како ми је глас гадан, ал' видићеш како ћу те пратити/ Марија Павловна ћути. (< Тебе се не може човек опроститп*, рећиће најпосле. (( Као некој мази мора човек да ти. иепуни сваку твоју лудорију. Хајде де,

<( Красно, красно,® повика Надожда Алексијевна па затапша рукама. (( Господо славна, хоћемо л 1 у двораиу. А што се тиче ^лудорија/ да знаш да ти нећу опростити,^ додаће смејући се. <( Како ми можеш пред страним човеком тако износити слабе страие? Јегоре Капитонићу, да л' и вас Матријопа Марковиа тако срамоти пред странцима?* (( Матријона је Мараковна/' мумлаше Јегор Капитонић (( честњејша дама, само што се тпче — » (( Но, хајдмо, хајдм#,# прекиде га Падажда Алексијевна, па оде у дворану. Свн за њом. Она скиде шешир, па с.еде за гласовир. Марија Павловна стаде поред зида доста далеко од Падежде Алекспјевна. ^Машице/ рече мало се нромисливши, (( Певај нам: хлопец сеје жито.* Марија Павловиа поче. Глас јој је чист и снажан, певала је добро—нросто и без афектацпје. Сви је пажљиво слушају. па Владимир Сергејић не може да прикрије своје чуђење. Кад Марија Павловна сврши, приђе јој, па је оде уверавати, како никад није очекивао, како не би никад мислио .... (( Чекајте, чекајте само,® ирекинуће га Надежда Аелексијевна, ^доћиће још нешто лепше! Машице, хоћу да обрадујем твоје малоруско срдашце, невај сад: Гомин, гомин но дубрави . . . . 8 ^Зар сте ви Малорускиња? }> упита је Владимир Сергејић.