Србадија

св. 2. србадија, илустрован лист за забаву и поуку. 21

пошље по госпођице. Ево их заједио. Марија Павловна седе за сто, да успе чај, а Надежда Алексијевна оде вратима .од лонџе па гледа у башту. Након врелога летњег дапа дође јасно, тихо вече Пола неба преливено сунчевнм црвенилом. Шпрока бара стоји као неко непомнчио огледало, па из сребрнасте магле с-војпх дубоких недара одблескује стрмоглав читаву пучину неба, црнкасто дрвеће и куће. На све стране тишина, не чујеш ни најмања жубора. (< Глете само како је дивно, 8 рећиће Надежда Алексијевпа Ивану Сергејићу, који јој је полако прпшао. <( Епо тамо доле у барн претрчала једпа звезда поред оие свеће из куће; пламен црвен а звезда златна . . . . А гле ево возе стару мајку/ придодаће гласно!

Слике из Старе Србије: СРБИИ КАТОЛИЧКЕ ВЕРЕ. Нза зове се помолише мала колнца. Турају их две слуге. У њима нека стара бакица, сва згурена и умотана, спустила главу па груди. Бела чипка на капи покрила јој скоро цело усукаео, збегиуто и збабано лице. Колица стадоше пред лонџом. Ипатов изађе из собе, а девојчице отрчаше за њим. Читаво су вече као неки мишићи тумзрали по соби. <( Желим вам добро, благо вече, мајко, 8 рећиће Ипатов узвишеним гласом, иришавши старици. <( Како вам је данас?* (< Ето дошла, да вас видим/ вели стара потмуло и с напрегом. Ала је то дивио вече! Преко дана сам спавала, па ме сад тако ноге болу. Ох, те проклете ноге! Нису више ни за шта, а болу.* ^Допустите ми, мати, да вам преставим нашег комшију Астахова, Ивана Сергејића/

<( Мило ми је, мило ми је/ рече стара гледећи га својим великим, црним, скоро угашеним очима. Молим вашу благоиаклоност и љубав за мога сина. Он је добар човек; ја сам га васпитала како сам могла, алитек је женска мука. Још је доста малодушан; ал 1 бог је добар, биће и боље, а и време је. А ј Г да; ја морам сад кући. Нађо, јесте ви то? }> додаће стара уиравивши поглед на Падежду Алексијевну. <; Ја сам, мајко/ ,.Л Маша двори чај. Ј> јЈ.Јесте, мајко; она нас двори." (< Па ко је још ту? >:> <( Иван Илић и Јегор Капитонић/ <( Супруг Матријоне Марковне?^ «Јесте, мајко. 8 Стара макну уснама. <( Но, добро, добро. Ал' кажи ти мени Машо, хоћу л' ја већ доћи једаред до тога старосте. Заповеди му, да сутра рано мени дође. Имам с њиме о много којечем да се разговарам. Ја већ видим без мене нема код вас ништа. Ал' сад већ доста; уморна сам. Дед турај! Турајте море, кажем вам. Па збогом, баћушко. За■боравпла сам ти име и презиме/ рећиће окренувши се Владимиру Сергејићу, <( извини стару душу. А ви, унуке, немојте ме пратити. Седите, седите лепо, па учите своју задаћу. Чујете л? Маша ва<с је јако размазила. А сад вуци ! ;> Па са муком иодигнута глава старице паде опет на груди. Колица се кренуше па полако одзврјаше. <( Колко вам је матери година?* запитаће Владимир Сергејић. (( Тек седамдесет трећа, ал" је изгубила ноге још пре двадесет и шест година. То је било некако од. мах након смрти мог нокојног оца. Била је некад лепота! 8 Сви ћуте. Од једном се трже Надежда Алексијевна. ЈНта је то? Као да прелети слепи миш. Ух, ала је то страшноР Па отрчи журно у собу. <( .Време је, да се кући нолази. Мпхапло Николајићу, подајте микоња оседлати. Ј> <( Богме већ морам и ја дома/ приметиће Владпмир Сергејић. <( А зашто?^ запита Инатов. (< Ноћите овде код мепе. Надежда Алексијевна има само две врсте до куће, а ви имате неких дванаест. Па и ви Иадеждо Алексијевпа, куд се и ви тако журите? Причекајте до месечиие; сад ће и месец скорим изаћи, па онда вам је још видније за јахан.е/ (( П1то му драго/ вели Надежда Алексијевна, (( и опако нисам већ одавна јахала при месечини? (( А ви ћете код нас преиоћити ?* запита Ипатов Владимира Сергејића. Бога ми не знам ни сам . . . . ако вас не бих узнемиравао * (( Какво узнемиравање, молим вас! Одмах ћу дати, да вам се спреми једна соба;*

в Родила сам се у Малој Русији/ одговори му она, па ноче: Гомин, гомин по дубрави .... Најпре је певала немарно; али тужпострасна песма из њене домовини, мало по мало па је раздрага, лице јој пламти, очи севају, а глас живи огањ. Нрестаде. (< Ох бого, ала си то дивпо отпевала, рећиће јој Надежда Алекснјевна пригнувши се преко гласовира. (< Штета, што ми није брат овдеР Марија Павловна спутп махом очи, па се као обичио поругљиво смеши. (( Унраво бисмо требали још нешго да чујемо, }> рећиће Ппатов. <( Ако бн били тако добри/ додаће Владимир Сергејић. (( Оиро1',тпте, данас не невам ништа више, г ! рече Марија Павловиа иа оде из собе. Надежда Алексијевна погледа за њом, па иаде у дубоке мисли. Онда се смеши, па поче по гласовиру једним прстом мелодију оне прве песме; онда од једном засвира неку дивпу нолку, па не свршпвши је, увати један гласан акорд, залуни нпструменат, на ђипи. <( Штега, што нема никога с ким бн се могло играти, а сад бих тако радо игралаР Владимир јој Серејић приђе. (( Да дивна гласа у Марије Павловне/ прпметнће, (< па како са осећањем иева!* <( А вп волите музику ? а ^Веома.* <( Тако научеи човек — па онет волите музику!* (< А од куда ви до!;Осте до тога, да сам ја научењак ?* (< Да, да; ја све заборавим, да сте ви позитиван човек. Ал' где је Маша? Чекајте, сад ћу је довести.* Па сеНадежда Алексијевна вијну из двораие. <( Ирави ветропир, као што изволевате впдетн,* рећиће Ипатов Владимиру Сергејићу (( ал 1 има добро срце. Па тек како су је васпитали! Не можете ни иомислити! Говорн све језике на свету. Него дабогме, људи су имућни/ «Да, да, }> вели Владимир Сергејић расејано <( врло љубазна госпођица. Него допустите, молим вае, да вас запитам, је л 1 би ла и ваша госпођа супруга из Мале Русије?® <( Него да је била. Моја је покојна супруга била из Малоруске, као год и сестра јој Марија Павловна. Знате, уираво да вам кажем, моја жена није нмала ни иодпуно чист изговор. Дабогме да је знала добро руски, ал' опет није сасвим чнсто говорила. Марија је Павловна оставнла домовину још дететом, ал 1 опет малоруска крв пробија; јелте? <( Марија Павловна пева дивно! * приметиће Владимир Сергејић. <( 0диста, пије рђаво. Ал' ког нам врага још не доносе чај? Па где су се те девојчице запекле ? Време је већ чају/ Госнођице се још не враћају. Међутим .наместили сго па донели самовар. Ипатов