Србадија

22

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

СВ 2.

Кад ее унела евећа, чај попио и Јегор Капктонић сео са Ипатовом на један преверанац, а ^врећа* ћутећки поред њих села, рећиће Надежда Алексијевна: <( 3нате, то је тако лепо, кад човек јаше при месечини, па још кроз шуму. Знате, тако мило, а и страшно! Час месечина, чае сенка, па вам долази, као да се неко иза вас шуња.* Владимир се Сергејић ^снисходително* смешио. «Па онда, јесте ли бога вам кад год седели норед шуме, за мрачне, топле, мирне ноћи? Мени се онда увек чини, да двоје баш ту одмах иза мојих леђи, над мојим уветом шапућу, па се љуто кавже/ <( Е то је, знате, од крви,* уплете се Ипатов. (< Ви онисујете дпвно, песнички®, рећиће Владимир Сергејић. Надежда га Алексијевна премери. <( Мислите? . ... к видите, мој се опис Маши већ не би допао. }> (< А зашго? Зар Марија Павловна не воли песништво V <( Не воли, вели, све је то измишљено и није истина. А то она не трпи/ <( Чудно! }> вели Владимир Сергејић. <( Измишљепо! Па да како да буде ? Шта ће нам онда песници ? !> (( Та оно јеете. Ал' управо, не би ни ви требали да волите несништво/ (( Баш на против, ја волим песме, кад су одиста лепе и звучне, и кад . . . . како да се управо изразим .... кад нађем у њима своје идеје, своје миели . . . Ј Марија Павловна устаде. Надежда Алексијевна брзо се окрену њојзи. <( А куда, Машо ? }> (< Идем, да смирим децу. Већ је девет? (< А зар деца немогу лећи и без тебе?^ Ал 1 Марија Павловна узе децу за руку, * па оде с њима. <( Данас је нешто нелагодна Ј> , приметиће Надежда Алексијевна; <( а ја већ зпам и зашто^, придодаће полугласно. (< Ал то ће већ проћн. 8 ^Допустите да вае запитам^почеће Владимир Сергејић, (< где ћете провести ову зиму?® <( Можда овде, а може бити у Петрограду. Само се бојим, да ми не буде у Петрограду дуго време/ <( Дуго време . . . . у Петрограду? . . . . Ал', молим вас, како то може бити ? }> Владимр јој Сергејић узе навађати све бољитке, згоде и дражи у великоваршком животу. Надежда га Алексијевна пажљиво слуша, а не смеће очију с њега, мислиш, учиму црте на памет, а каткад би се насмешила. (< Ја већ видим, ви сте врло речит^, рећиће напослетку. ^Још ћу морати бити преко зиме у Петрограду/ (< Одиста се нећете кајати^примети Владимир Сергејић. (( Ја се не кајем никад ни због чега; није вредно. Кад човек учини какву лудорију, онда треба да гледа, да је што пре заборави — па је с отим свршено/ (( Донустите ми, да вас запитам®, почеће Владимир Сергејић на францеском језику после малог ћутања, (< јесте ли већ одавна познати са Маријом Павловном?*

<А допустићете и ви мени да вас запитам/ одговори Надежда Алексијевна са ончаеним подмехом на уснама, ^као због чега ме баш то питате на францески?* (< Па тако. Без и каква оеобита узрока. * Надежда се Алексејевпа осмехну још једном поругљиво. ^Не познајем је тако одавна. Јелте, славна девојчица?* (< Орнђинална је*, мумлао је Владимир Сергејић кроз зубе. в Је л' то са ваших усана, са усана позггивног човека похвала? Не верујем. Можда вам и ја долазим ориђинална? У осталом/ продужиће уетајући, гледећи кроз отворен прозор, (( месец је већ морао изаћи, тополе се већ светле. Време је да се одлази. Морам заповедити да се красавчик оседда/ (< Коњ је већ оседлаи^, рече мали козак Надежде Алексијевне, изишав из хлада у башти на мисечину, што баш паде на лонџу. (< Е па то је како ваља! Машо, где си? Ходи да ти кажем збогом/ Марија Павловна дође из једне побочне собе. Господа устану од карата. <{ Па баш идете?* пита Ипатов. «Да, време је. !> Иа оде баштеним вратима. {< Ала је то дивна ноћ/ повика. <( Одите само па промолите лице. Зар није као да осећате свој рођени дах? Па како све мирише! Мислиш сваки цвет цвати! Збиља, Машо, ја сам рекла Владимиру Сергејићу, да не мариш за песништво. Знаш ? А сад лаку ноћ — ево ми воде коња/ Отрча брзо са лонџе, баци се лако коњу у седло, викну још једном <( до сутра, ;> лако шибну коња камџијом, па одјури долми, а козак за њом у касу. Сви гледе за њом. (( До сутра 8 , чуло се још једном испод топола. Још се дуго чуо коњски бахат по мирној, летњој ноћи. Најпосле ће рећи Ипатов, да треба ићи у собу. (( Напољу је дабогме врло лепо, ама тек морамо свршити нашу партију.* Сви оду за њим. Владимир Сергејић узео испитивати Марију Павловну, зашто она не мари за песништво. (( Не волим песме^, вели му она чисто нерадо. (( Можда сте само мало песама читали. !> (( Ја сама нисам читала ни једну, него су ми читали, а ја слушала/ 5 <( Па вам се одиета није ни једна допала ? * (( Баш ни јодна. :> (( Па ни Пушкинове песме?* (( Ни Пушкип.® (( А зашто ? }> Марија Павловна не вели на то ништа, а Ипатов се окренуо преко столице, па ће искрено приметити, није то да она само за песме не мари, не воли она ни шећер у опће, не може да трпи ништа слатко. (< Ал' има и пееама, што нису слатке.* (< На пример^, пита Марија Павловна. Владимир се Сергејић почеша по глави. У опће није много песама знао на памет, па још које нису слатке. <( Ха!^ рећиће на послетку (< зпате ли

Пушкинов ,Анџар'? Јелте не? Но, та песма зацело није слатка/ <( Па молим вас, да је чујем % рече Марија Павловна, а очи обори. Владимир ће Сергејић гледпути на тавап, сабра обрве, промумла. па најпосле поче да декламује ,Анџар'. После четир прве строфе диже Марија Павловна полако очи, а кад Владимир Сергејић еврши, а она га замоли нешто ее устежући: ^Молим вас, почните на ново/ (( Дакле вам се доиада та песма®, занита Владимир Сергејић. (( Молим вас, још један пут/ Владимир Сергејић декламује још једном. Марија Павловна устане,оде удругу собу, па се врати са хартијом, перетом и мастилом. (( Молићу вас, напишите ми је®, замоли Владимира Сергејића. <( Драге воље, драге воље*, вели Сергејић, па ее даде на посао. ^Ал 1 морам рећи, чудим се, од куд да вам се баш ова песма тако допада. Ја сам је само споменуо за доказ, да нису еве песме слатке? <( Што јесте, јесте®, вели Ипатов. <( А шта ти судиш о тој песми Иване Илићу? !> Иван Илић по обичају само блеји у Ипатова, ал 1 пе вели ни речи. <( Ево, готова је ?> , рече Владимир Сергејеић мећући иза последње речи једну (< удивителиу/ Марија се Павловпа захвали, па однесе лиет у собу. После једно по еахата донесе ее вечера, а након једног сахата оду оба гоета у одређене им собе. Владимир се Сергејић више пута обраћао Марији Павловној, ал' тешко је с њоме започети разговор, а његове приповетке као да је елабо занимају. Легне па мисли, мисли на Марију Павловну и Надежду Алексијевну. Заспао би већ одавна, да му не смега комшија Јегор Капитонић. Пошто се муж Матријопе Марковне свукао па легао, забављао се још дуго са својим слугом, па му предиковао и световао га. Свака реч дође до ушију Владимиру Сергејићу, господу је еамо танак зид раетављао. (< Свећу доле ;> , вели Јегор Капитонић плачним гласом, ^тако је држи, да ти могу гледати у лице, та ти ћеш ме поетарити и оседити, бесавесниче и бездјелниче један, постарићеш ме и оседићеш ме сасвим.® (( Ал' молим вам се лепо, Јегоре Капитонићу, рашта ћу вас ја постарити и оседити ? }> чуо ее потмули и дремљиви слузин глас. (< Рашта? одмах ћу ти казати. рашта ! Колко сам ти пута рекао: Милка, рекао сам ти, ма куд са мном ишао у посету, а ти увек понеси од сваке хаљине по два комада, рекао сам ти, а особито — море доле свећу! — а особито од капута, казао сам ти. А ти, шта си ти море самном учинио, ,бездјелниче' један ? 5> (( Па шта сам учинио?® (( Шта си учинио ? А шта ћу еутра да обучем ? (( <( Па то, што и данас.(< Иостарићеш ме и оседићеш ме, ти, угурсузе и злодјеју један, остарићеш ме и оседићеш ме сасвим. Данас већ не знам куд ћу од силне врућине. Доле, море, свећу, ка-