Србадија

СВ. 2.

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

23

же ти се, па не спавај, кад се твој господар с тобом забавља!* <( На рекла је и Матријона Марковиа, доста је, вели, иа и пашто ви увек читаво чудо ствари са собом вучете, само се, вели, без невоље абајуР ^Рекла, рекла .... Матријона Марковна . . . рекла! . . . А је д' то женски посао, да се плећу у таке ствари? 0, та ви ћете ме постарити и оседити, сви ћете ме оседити и иостарити, да, то ћете ви!* «Па и Јахин је казаоР „Како велиш? како велиш?* % <( Па да, и Јахин је казао! ^Јахип! Јахин!* поновиће Јегор Капитонић прекорно. <( Оседићете ме и иостарити, да, то ћете ви! Несретници, не знате ни честито руски. Јахин ! Какав те Јахин спонао? Да бар кажеш Јефим, но то хајде де, јер је право грчко име Ефтимијос, разумеш? — Доле свећу! — Но, у брзини можеш, што ти драго, рећи и Јефим, ал' какав Јахин, Јахин/ поновиће Јегор Капитонић, ударајући гласом на Ја. ^Оседићете ме и постарити ви угурсузи и злодјеји једни! Доле свећу!* Па је још дуго тако поучавао и опомињао Јегор Капитонић свога слугу поред свег тога, што је Владимир Сергејић и кашљао и уздисао, и иначе показивао своје нестрпљење. Једва једном буде Милка отпуштен, а Јегор Капитонић заспи; али — и то је Владимиру Сергејићу слабо помогло. Јегор је Капитонић хркао тако јако, па дебело, па са тако звучним нрелазима од највиших до најнижих гласова, са таким звиждањем, писком, праском и брбољењем, мислиш зид се све тресе. Сирома Владимир Сергејић само што не плаче. Соба, што су му дали, заудара, а у јастуке и перине све упада. Да нолуди од врућине! Нанослетку у своме очајању ђипи, отвори ирозор, па жељно гута мирисаву ноћну хладовину. Нрозор му гледа у башту. Небо јасно, а месец час се огледа у бари, час се опет отегао у неки дугачек златан клас, све од самих шљока. Од једном види Владимир Сергејић на једној путањи нешто у женским хаљинама, гледа боље: Марија Павловна. На месечипи дође јој лице бледо. Стоји, не миче се, а уједан нут рече нешто — Владимир Сергејић промоли опазно главу. Дл' човека човек шаље, Ко господар на анџар.* То му дође до ушију. Та може л' бити, помисли он, дакле је песма учинила утиска Ал' наскоро Марија Павловна ућута, па му се још више лицем окрену. Могао јој да разазна црне велике очп, усне и намргођене обрве. Од једиом се она трже, окрете се, оде у дебелу сенку високих багрема, па је нестаде. Владимир је Сергејић још дуго стојао на прозору, онда легне, па најпосле заспи. Чудно створење — мисли у себи преврћућп се с -једне стране на другу — па онда кажу, у прбвинцији иема ништа ванреднога .... Којешта! .... Заиста чудно створење! Баш ћу сутра да је питам, шта је тражила у башги. А Јегор је Каиитоиић још једнако хркао. (Продужиће се.)

ПУТНИЧКА ЦРТА ПАНТЕ СРЕМОВИћА. ,$\?4(Свршетак.) Ц оћу је падала киша, а пред зору ночне дувати источни ветар од Турака на Србе. ^ У среду рано, на видов-дан 15 јунија пође Обилић са своја два верна иобратима у турски логор. И Срби и Турци мишљаху да иде на предају Мурату. Милош је већ наишао на предње турске страже код Лаба, и Нешрија описује тај дан овим речма: <( Кадје зора разсвела и јарко сунце с врха кафске планине своју главу помолило, дивљач и птице иочеше купити своју рану, а Мурат заповеди да се у бубње забубња. Са свију страна заорише се трубље и свирале, фруле и таламбаси, тако, да се до неба разлегало. . . Коњаиици посједаше на коње, а викачи викаху по војсци: дижте се јунаци, дижте се војници! Данашњи је дан намењен, да из прса неверничких погече реком крв. Данашњи је дан убојне храбрости . . . Има много годнна, како једемо со н хл>еб султанов и од како сваки дан на коње седамо и мачеве пашемо . . . Толико година нашег слатког, веселог и радосног живљења јесге због овога дана ... «Сви су војници били заузели своја места*. . . . За овим Али-наша очита јутарњу молитву са кураном у руци, раствори књигу и прочита стих главе пете: <{ 0 пророче божји, побиј невернике и лицемерце! 8 Чим то виде, развесели се, пољуби књигу, метну је на главу, узјаха коња и оде те јави Мурату радостан глас ! }> За овим приступи Мурату Евренос и рече: <( Ако би ја сразивши се с непријатељима, тако учинио, као да бежим, нека ми мој султан не прими за зло, јер се у боју . . . мора обманом користити. Иророк је казао: (< рат је у обмани/ Срби су одевени у челичне оклопе, држе у десницама мачеве: и за то, када као свиње грокотајући чврсто искупљени на непријатеља правце ударе; не може им се нико одуирети; н« кога нападну, на двсје га ризбију: онда их већ ■;е можеш ни разстављати, ни назад у бегство отерати . . .* — <( Није срамоте, рече Мурат, у боју назад ићи и бежати, јер ти знаш најбоље, како им се може најлакше додијати. Нека се отпочне бој у име божије/ У то јаве султану, да. је Милош дошао и чека на улазак. — ^Ишги, Милоше, блага колико хоћеш/ рече султан и нружи му руку. — (< Свега сам задовољан код мога господара и цара Лазара/ одговори Милош. — ^Не пристоји се цару правоверних, да ђаурину пружа руку; него му пружи ногу, да је пољуби/ рече Али-паша. Султан нружи ногу. Милош истрже мач, дохвати цара за ногу и распори га; за тим посече Али-пацу, па оде на врата као вијор, уседе, на коња и нобратими потегоше мачеве крчећи себи нута право Лабу. Побратими му погибоше, а њега нису даље од српскога лагора, него на 15 минута ухвати ли.

Док су Милоша хватали, Бајазит предузме царство и команду, и продужи бој, који Нешрија овако описује: <( Сви стрелци на једанпут са обје стране застрељају; многобројни Срби стајаху тврдо као гвоздене горе; кад превећ миого стрела задажди, почеше се мицати, тако, е би човек рекао, канда нзвор црнога мора шушти .... или канда море или зелена отока, таласе ночиње бацати. На једанпут неверници левога крила нагрну на турске стрелце, потисну их назад и од напреда их нападну, те им редове у двоје располове; тако исто Срби разбију и орду пазарску, која је од острагу стајала. Иза ове орде била је река Овчарица, која се напунила мртваца, само где је био мед, масло и пиринаџ поставл>ен, то је место било празно. Мазге, коњи и пртљаг заплету се, и тако се тај пут затвори, и правоверни не могоше побећи, и падоше на бојишту као мученици. И тако Срби победише цело лево крило турско и свуда Турци клонуше душом, када се разгласи та брука. Од силне лупе бубњева, трубљења труба и свирања свирала, од вриске коња и дозивања људи, неки испустише душу. Кратко рећи: два се мора туна сударише; мачеви засјактише, ка' огњене муње. Од сулица вегар не могаше дувати, а кад коњи у поток загазише, овај иреста тећа; стреле падаху с неба на земљу, као из облака; јаукање и помагај, са земље се на небо као дим уздизаше; мач удари о мач сулица о сулицу, ђорда о ђорду/ И центрум сриски, под кнезом Лазаромјурне на Турке, иотисне их од Лаба преко Приштевке. Десно српско крило под Бранковићем није се с места ни макло. Нешрија даље вели: € Сила сесрпска умаљаваше од броја оних, који јошу боју не бијаху/ Вук се удаљавао са девет хиљади Грдечом преко планине. Резерва је турска стајала непомична на пропаштиии према Голешу. Нашрија продужава овако : € Бајазит се не макну, као ни гора са десне стране . . . Виђаше он, да се ствар променила и даје мало фалило, па би исламска војска сасвим била нобијена/ То ^мало® и била је издаја Бранковића и његов одлазак уз Грдеч, које кад виде Бајазит, он нареди да бозонџије завичу но војсци: ^Неверник је побијен и (ено га) у бегству/ вели Нешрија. И тада Србин Гамза повиче: (( Ура! >:> , а Бајазит (с бока) као муња груне, гласовито као и Гамза вичући: <( Алах је највећиР на српски центрум, јер је српско лево крило далеко било пројурило и гнало Турке, па у исто доба навале са одморном војском Јакши-бег, Шиохин бег, Шеебег, Саруч паша, Ајни-бег, Субаша, Карамукбил, Инџи-бег, Тувеџи, Јаја-бег и други^ — т. ј. навале сви, на и они, на које је требало да Бранковић удари. <( Госнода, вели Мијаило нз Островице, која су била одана кнезу Лазару, ти се поред њега верно и истинито јуначки борили, а други су гледали кроз прсте/ (< Лазар је силно ударао на Турке; Турци кад видоше мали број Срба, опколише их, јер је издао Вук Бранковић и одсгупио, које кад виђе чеетити кнев, он рече: (< нека је проклет Вук у свима његовим делима, на овоме и ономе свету .... Ко хоће од мене да се одвоји, нека иде за проклетпм Бранковићем; ја ћу данас да у-