Србадија

србадија, илустрован лист за забаву и гзоуку.

43

(< Опростите би мени, мој велеуважени гоеподине, ал' ја то — * рећиће. «Но, но, ништа, 1шшта, ;> прекинуће га Веретјев доброћудо се осмејкујући. (< Немојте се само жестити, знате, код нае на балу тако што — касти •— не сме валитп. Тако је то већ код нас. Ал на том и остане. А ко би се још дао упушкати ? А и као зашто се не би смео човек мало и растресати н. пр. касти — пред странцем ? Ехе! 1п уто тепШв. Уосталом нит' знате ви штогод нит ја латински. Ал' већ видим, вама се спава. Е, па желим вам добру, благу и лаку ноћ, мој доброжелателни и благонамјерни млади, смртни пријатељу и позитивни човече. Примите ову срдачну жељу од једног другог смртнога, који не вреди ни по грошића. А<М го , саго ж !о ! * Па се Веретјев одбатрга. (< До сто ђавола, који је сад то враг ?® новикаће мало за тим Владимир Сергејић лупајући песницом о јастук. <( А, та то не иде, никако не иде! То ћемо већ видети! Тако што ја не трпим ! >} Ал при свем том већ је после пет минута спавао тврдим, благим сном. Дође му лакше око срца. Еад опасност пређе, она слатко пада, па човека понежи. А ево шта је било пре тога изненаднога састанка са Веретјевим. Код Гаврила Стефановића живио је и његов неки сродник из далека. Седи сам за себе, у некој соби при земљи. Неожењен. Кад год би била каква игранка, момчадија би између појединих игара стрчала се њему, да пукне но који дим, а после вечере би се скупљала код њега, да се поред које пријатољске чашице проведе. Те је ноћи добио доста гостију. Ту је и Стељчињски и Веретјев, шта више и Иван Илић ^врећа 8 ушуњао се у собу. Донеше неки јак пунч. Ма да је Иваи Илић дао реч Астахову, да неће ником ништа гопорити, ал кад ће га Веретјев случајно запитати, о чему се разговарао са оном мргодом (Веретјев би тако звао Астахова), а Иван Илић не може да се уздржи, па му приповеди од речп до речи. Веретјев се засмеја, па се замис-ли. (< А с киме се туче? 5> запитаће. (( То не знам/ вели Иван Илић. (< А и-е знате л' бар с ким се вечерао разговарао ? ;> <( Са тушта њих — са Јегором Капитонићем. Да се није с њим заплео?® Веретјев окрену леђа Ивану Илићу. Дакле донесоше пунч. Сви срчу. Веретјев седи на иеком узвишепом месту. Како је весељак п жив, увек би он председавао у скуповима момчадије. Збаци са себе капут и пошу. Замоле га, да мало попева. Узе гитар, па отпева неколико песама. Мало по мало, па се сви загрејаше, па одоше наздрављати. Стељчињски, сав запурен, скочи на сто, нодиже чашу далеко више главе, па повика: <( У здравље — но, ја већ знам у чије/ рећиће, ибпије чашу, лупи је о земљу, на вели: (( Тако нека се сутра преда мном мој злотвор расцопа!^ Веретјев који га је већ одавна мотрио, подиже главу: ^СтељчињскиР вели му, <( прво и прво сиђн се доле; то се не пристоји, а уз то

су ти и ципеле тако грозне. Друго и друго ходи овамо мени ; имам нешто да ти кажем.® Одведе га на страну. (< Чуј ме, брате! Ја знам, да ћеш се ти сутра бити са оним џентлманом из Петрограда/ Стељчињски се трже. (< Како, како? — А ко ти рече?* <( Кажем ти, знам. Па знам и зашто се тучеш V (< А то је? Но, баш бих рад да чујемР (< 0, ти Таљеране! Па, разуме се, због моје сестре. Немој се само тако чудити, молим те! Сав си се најежио. Не могу до душе да се довијем, како је до тога дошло, али је као што ти рекох. Боље ћути, мој брале! }> продужиће Веретјев, <ч шта си се узео толико опирати ? Већ одавна чепаш ти око ље, знам ја.® (< Због тога се још не мора — 8 (< ћући, молим те! Боље слушај, што ћу ти рећи. Ја тај двабој пе допуштам ни под каквим условом. Јеси л' ме разумео? Читава би та будалаштпна пала мојој сестри на врат; на њој би се кола скрвала. Ти ћеш ми опростита, ал' докле ја живим, од тога нема ништа. Од пас обојице већ нема ништа — такав смо пут изабрали — ал' она нека још уживи дуго и сретно. — Кунем ти сеР придодаће све ватреније, (< читав свет, па и они, што би за мене и живот заложили, све нека слободно пропадне, ал' њој не сме нико ништа учинити, ни колико бело испод нокта/ Стељчињски се зацерека усиљено. <( Пијан си, драги мој, па лупаш којештд . . . ето то је све. }> <( А ти ииси? Ти ниси пијан! Ал' пијан ил' трезан, један враг. Ја ти збиљски говорим. Ти се с тим господипом пећелц тући; то ти стојим добар. Ко те јд терао, да с њим започињеш. Љубоморан ? А ? Бадава; цела је истина, заљубљени су увек мало ћушнути. А и она је само зато с њим играла, да се њему не би можда прохтело, да са — но то је већ други рачун. Еле — од двобоја нема ништа!^ <( Хм! баш бих рад, да знам, како ћеш ти то предупредити.^ (< Како? Ја ћу се с тобом тући, ако ми одмах не даш поштену реч, да одустајеш од мејдана/ <( Баш као да ћеш ти тако што и учинити \ }> <( Драги мој ! Можеш бпти сигуран. Ја ћу те, пријатељу мој, овде пред свима пиљарски увредити, па онда — преко мараме. Мпслим, било би ти немило из више узрока, А? Шта велим V «ртељчињски суну, вели, то је застрашивање, каже, да иеће никоме допустити, да се плеће у његове послове, да се неће ни на кога обзирати, а завршиће тиме, што ће попустити и што ће одустати, да ма како иде Владимиру Сергејићу о глави. Веретјев га загрли, па не нрође ни по сахата, а они већ по десети пут пију братинство. Па и млади је (( коловођа }> : пио с њима братинство, па га изнајпре пе можеш раставити од њих, ал најпосле ће заслати мирно као какво јагњешце, па је тако под столом дуго лежао сасвим ван себе. Његово малено бледо лпшце дође и смешно и бедно. Господе благи! шта

би рекле <( отмене даме/ његове иознанице, да га виде тако лепог? Ал' на његову срећу не позиаје се баш ни са једном одличном дамом. Па и Иваи се Илић лепо показао ове ноћи. Најпре је на свачије чудо почео у један пут певати: (< Једаред живља бесни спахија/ (< Чујмо ковача! чујмо гаР завикаше са свију страна. <( А од кад пева ковач и ноћу?!* <{ Е, као да ја знам само ту песму! 9 вели Иван Илић већ подобро загрејан. (( 3нам ја још што год.® (( Е, па де покажи сеР Иван ће Илић мало поћутати, онда ће почети у басу: (< Крамбамбули, Крамбамбули >:1 ал' тако фалично и смепшо, да му се замало глас од општег кикота и не чује, па Иван Илић ућута. Кад се разиђоше, отићиће Веретјев Владимиру Сергејићу, па ће -— као што већ чусмо — тамо доћи измећу њих до разговора. Сутра дан, већ зором, одјезди Владимир Сергејић у Сасово. Читаво је пре подне страхота немиран, па у мало што није држао од неког трговачког агента што хтеде да с њиме говори, у мало те га није држао за девера, па се тек онда умирио, кад му слуга донесе писмо од Стељчињског. Владимир га Сергејић више реда прочитао; врло је вешто састављено. Стељчињски почиње са речима: »Х^а птпк рог1:е вошеП, Мопвгеиг — (Господине, ноћ даје савета) не извињава се, јер, вели, није свог противника ничим увредио, али признаје, да је синоћ био мало сувише жесток, а завршиће тиме, што вели, да читаву ствар полаже Астахову у руке, а да одустаје од сваког задоволења. Кад је ВладимирСергејић послао свој одговор, у коме се могла примети прекомерна учтивост и достојанство, а мало и великодушности, протреће руке, сешће задовољно за ручак, ручаће у пуну сласт, послаће подвоз у напред, па ће онда одмах отпутовати дома. Пут иде на једну врсту поред Ипатовке. Владимир Сергејић, погледи на ту страну, па ће рећи у себи норугљиво: (< Збогом, збогом остај, ти мирно, тихо гњезданцеР За један тренут дође му пред очи слика Надежде Алексијевие и Марије Павловне. |КојештаР рећиће у себи, окрене се, па заспи у коли. (Свршиће се.)

НЕК0ЛИК0 РИЈЕЧИ 0 ДАНАШЊЕ^ РАТОВАЊУ. СТРАТЕРИЈСНЕ ЦРТИЦЕ. I. Категорије рата. Војничка знаност разликује три категорије рата у пољу: 1. Велики рат на главном ратишту, ђе се главна снага наше војске са главном непријатељском судара и главне се цјели постићи желе; 2. Побочни или мали рат на секундарном ратишту, !ђе се саразмјерно мања одјељења војске сударају, а операције им, или само главцу цјел подупиру или независно од ове — друге задатке имају.