Србадија

СВ з. И 4.

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

33

<( 0и баш седи до чичине куће плот уз плот. 8 (< 3нам му вучје гњездо, разметуло му се. 8 (< Па јуче оптужи чичу Вучићу . . <( Ха одмах сам номислио, угурсуски сине (< Напетља ти на сиромаха старца триста сијасета. Те не знам како се код њега не знам ко скупљао ноћу у по ноћи, те шга се тамо шило и рило, како су долазили неки људи из прека/ (< Прека иу смрт бпла, лажову и безбожнику! }> (< Да је за вајду и ја бих га клео, Миле/ рече Непад, <с али сиромаху чича треба братске помоћи, а ие клетава и вајкања.* <( Па шта да се чипи, Ненаде, брате!* Упита га Мме. (< Ваља се дићи у ноље. 8 «Па?» <{ Рећи Вучићу очи у очи да оно пашче лаже и да је око њега готово сам лажа и варалица!* (< А ако нам узневерује, куд да се денемо? 8 (< Куд и друга поштена браћа, у обор, у кврге.шГ ону ироклету јаму.® (< Мучи шта говориш!* «А што да ћутим бре. А говорио а ћутао, ето сутра мечке и пред наш двор. Мислиш ти не рију већ и под нашом кућом. Чисто ми неки вражији свраб каже, да је близу ред и на моју кожу. Али баш ми све једпо, кад ми се је већ с њоме тако и тако растати, а он бар нек иде за правду. Чујеш ли ме, Миле, не могу ти очима гледати пеправде, па ма ме сутра обесилиР Дајд 1 махии се — не помињи вешала Р <( А што тако од њих зазиреш? Мени се, брате, све нешто иретсказује, да нећу склопити око на домаћој постељи. Али што Бог да —■ једна ти је смрт, било у кући, било на точку ил' зеленој грани.» <( Прекрсти се, Ненаде!® <( Данас, брате, ни крст не помаже. Безбожништво улегло у свет. Та 'вако не беше ни за турске судије. Дај те варај и завађај народ, да би себе силом подигли. Глупа рита и оводљива будала, удри на се лико, да огрне ие знам кога у сјај и господство. Ето како ти је сад — све притворно, колико нас глава у Србији, па сад живи ако можем, слатки брајане!® (< Ваља се склањати. >} (< Шта склањати — та на мегдан море око у око. Да питамо тог сокола Вучића: где научи књиге варалијске? Дижте с 1 браћо да ујмимо иорезу! Порез оста, господара неста. Церић, јаме, кврге и точкови, то би плата за услуге у грешиоме делу. Дигоше их с/ бабова огњишта, растераше силом у туђину, да с скитају и да глад гладују. Па сад, Миле, кад им догрдело, кад дођоше да поврате што им је отето, сад су ето названи злочинци. Зар ти држиш да су бунтовници те несрећне катане? То су осветници, то су богме мучеиици, МилеР Комшија Ненад беше веома срчан човек. На гласу је био са свога срца и своје правде. Нијевам онзнао за хатар ни себичност. Волео је и свадити се, а не понустити кривди, а Боже сачувај да би преварио сељака или кога му драго, па ма гладан седео за тезгом.

Један пут но знам ко оно беше кмет, па поче расипати општипску шуму својим рођацима и суродицама. Где год се два три састану све о томе, .један — те ми ћемо с њим овако, други — те трсба с њим онако, а кад би на збору, све ти ником помикоше. (( А што вам се, браћо, језик везао ? }> повика Ненад, па изговори у очи кнезу и пароду, једие не остави. Народ за њим гракну и онај некмет није подна дочекао — раскметише га! Такви ваља да сте, децо, будите јунаци на збору, на селу их доста има. Неиад, Миле и још десетак ноштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко ћуприје тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је невин као дете, да никоме никад натрунио није, да је добар и поштен. Ја затворих вае овде у соби, па одох у собицу, тамо клекнух и молих се Богу да им буде на помоћи, да избави невинога чичу, да распе бездушнике и прислушаче и свакога који о злу мисли. Кад су стигли у логор, дуго су чекали, док их изведоше војводи. Он сеђаше пред шатором и пушаше, а око њега — не ћу да помињем црна имена оне иаше небраће. Они, неноменици, већињом су данас под земљом, а мишљаху, кукавице, никад краја њиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем не клоне. Љихови гробови обрасли и травом и трном, нико да их прелије, нико да побуса. А ово што их је живи, сами се себе стиде, клоне се света ка љиљаци светлости. Презрење и мрак, то је плата таким безделницима. Војвода је дуго седео и ћутао, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другим. Подвио ноге на пиротском ћулиму, па мрко гледаше то на лулу пљоснату, то у шиљке својих јеменија. Донеше, те преД њима испи каву максузију вз шарена филџана у сребрну зарфу. Око шатора беше сумртна тишина, сваком се језик завезао, као да нигда знао говорити није. Само се тамо поиздаље чујаше хрзање хатова и коња, што их сеизи тимараху. И Бог зна колико би се још тако ћутало да се комшија Ненад не осмели те рече (( Госиодару! Ј> Али он ни беле, ио га само оштро погледа, река би, пресећи га хтеде. <( Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан примити, господару/ рече Ненад, а кад неки иза њега хтеше прићи руци војводиној, он их вешто устукне назад. «Ако смо ти сада на досади, господару. да до^емо доцније/ опет настави Ненад, па иоче као давити осталима знак да се уклоне. <( Код мене су, браћо, сваком врата отворена/ поче војвода тако ласкаво и благо, да се није и насмехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за његова плећа па беседи. (< Ми смо то и чули, господару, па за то и дођосмо да те видимо и да те молимо/ <( А каква вам је невоља, браћо? 8 <( Велика невоља, господару, велика, 8 повикаше сви у глас. <( Грћа бити не може, а наставиће Ненад, по што се остали стишаше. (< Ако овако и даље потера, господару, онда боље угарак у чарпшју, а чељад у планину. Грехота је

с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља ће вазда бити у пшеници, али му ие дај да се истиче — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја —* (< Не говорн за њ, док те нисам мучат' научио Р (( Али, господаоу!® (( Стари је то лис, једва ми је пао гвожђа. Али, наместићу му, хрсузину, плећа. Доста сеје, пас, ребрио но овом ђавољем гњизду }> (< Не, не тако, гоеподару/ ноче Ненад мало ватреније, <( Н1абац није нигда био легло ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја иије крив. Колико смо ти, господару, сви ми криви, толико и он. Ил' њега отпусти. шГ све нас повежи; па што буде њему, нек" буде и иама. Али он да гине и труне, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и онет лепо молимо, ослободи чича Остоју.® <( 0 њему више ни једне, још му нисам ни судио! 8 рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се, и поче пуштати све чешће и чешће димове. Доња усна час пО час би задрхтала, а чело све јаче н јаче набирало. (( А зар њему треба суда, господару?* Говораше Ненад. (( 3ар га ниси видео да је жив умрво. Остарео, ослабео, нема га кожа и кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи еклопи и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију . . . .* (( Сви за њ добри стојимо Р повикаше сви у глас. ( Да, ха, ха! 8 смејаше се мучки војвода, (( још да вас је два пут толико, па вам га не би дао на веру. Знам ја добро Мачване: двориће и протераће седам господара до по дпе, а седам по подне. Не бих дао једног Гружанина за сву Мачву и Поцерину/ (( Хе, хе!* јетко се насмехну чичица Ненад, погледа у друштво, па у војводу. (( Ј1ако ти је, господару, збијат шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти стојиш преда мном, бога ми те не бих тако вређао господару. Али шта му знаш. Дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радит како ти срцу годи. Само не заборављај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога не бих 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тражимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патника. Знаш ли, господару, да је и он у своје младо доба крајинио тамо око несретне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да сви гинемо, или да се тучимо/ (( Шта велиш?® цикну војвода. (( Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ии дужна. Је ли •го правда, је ли то закон? Је смо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи. Је су ли ово очеви, или су бећари и бескућници? Не тако, војводо, не тако; крв наше деце тужиће те пред Богом. Бог је каткад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова казна, кад јој се и узненадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си од нас и од наше . . . .* То му беше последња реч, јер у тај