Србадија

СВ 3. И 4.

мах докопаше га војводини самеари, оеуше па њ кундацила и церићима. Јаукиуо је, сиромах, два три иут, а за тим му изнемогну глас. Миле и оетали уклонише се у опај мах од оних насилника. Еад је хтео заклонути јадиога Ненада, огисну га нека војничииа тако јако кундаком у ребра, да је одмах обнезнаљеи пао на траву. Кад је носле неколико тренутака себи дошао, осегио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је погледао унаоколе, није опазпо близу себе никога. Другови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стељао и Богу душу даво од бездушних удараца, којп би били сувишни и за најјаче лавове или демоне, а камо ли за јаднога и слабога — човека. (Свршиће се.)

МИРНО ГЊЕЗДАНДЕ. ^ОВЕЛА И8АНА ТЈУРПЕЊЕ8А.

(Нродужење.) III.

Ж,' ЖШ, рилично јс доцне оило, кад Је к| х М</ | ,:јгаР сутрадан Владимир Сергејић у|ј ЈМ стао, па одјезди дома одмах после чаја и доручка, да посвршује неке послове. Ипатов га задр1.7^г Жг љ т

жавао и задржавао, ал узалуд. При доручку је и Марија Павловна, ал' Владимир Сергејић суди, боље да је не распитује за ноћашњу шетњу. Ои је од оних људи, што им тешко нада, да се цела целцата два даиа боче и лупају главу са каквом необичном мисли и намером. Опет би се морало говорати о песмама, а од в перничког заноса\ би се одмах уморио. Читаво је пре подне провео по њивама, ручао је у највећу сласт, после јела је мало иродремао, а кад устане, а он узме да прегледи суђајин извештај. Ни да је прву страну прочитао, а већ је заповедио да му упрегну у његов тарантас, па одјезди Ипатовци. Свакако ће бити, е ни нозитивни људи немају срце од камена, па им се пеће да зевају—кано и другим обичним смртнима. Кад на долму, чује свирку и певанку. Код Ипатова певају у глас руски. Нађе на лонџи читаво друштво, што га јутрос остави; свипа и Надежда Алексијевна седе у округ око неког гаравог, црнооког и црнокосог човека од једно 35 година. На њему црн кадифликапутић. Око врата му немарно виеи црвена марама. У руци гитар. То је Петар Алексејевић Веретјев, брат Надежде Алекеејевне. Кад домаћин спази Владимира Сергејића, све виче од радости, па истрчи преда њ, доведе га Веретјеву,, па их једно с другим упозна. Пошто господа — као што то већ ред изискује — отандркаше једпо другом <( позравптелно слово^, поклони се Владимир Сергејић са највећим поштовањем пред сестром госнодина Веретјева. <( Ето видите,* почеће домаћин (< а ми. баш иевамо проето, сеоски, а Петар Алексејевић* иридодаће показујући прстом на њега, <( Петар Алексејевић, он, знате, води. Па тек како води! Чекајте, одмах ћете чуги! ;>

„.Па то је врло дивно!* вели Владимир Сергејић. (< А хоћете л' и ви да помажете?* пита га Надежда Алексејевна. «Драге бих воље хтео, ал' немам гласа.* <( Не мари ништа! Ето и Јегор Капинитонић иева, па и ја. Ту не треба ништа, само помажите. Ево седите овде! А ти, брате, де почни штогод! 3 <( Па шта бисмо сад певали?* запита Веретјев, па дрмну прстима по жицама. Онда од једном погледа на Марију Иавловну поред себе, па вели: (( На вас је мислим ред/ (( Немојте, узмите ви,* вели Марија Иавловна. (< Ето узмите ^Внизт. по матушк-ћ по ВолгБ!* предложиће Владимир Сергејић. <( А, не! то ћемо на послетку,® вели Веретјеи, лати се гитаре па заиоче отежући: <( Кад сунашце јарко седа/ Добро пева, живо и весело. Његово мушко и онако изразно лице оживе још већма, кад узе певати. Кад-и-кад би жимнуо плећима, претиснуо би изнебуха жице шаком, пружао би руке, бацао би косу натраг, па би стрељао у около очима на соколску. У Москви је толко пута виђао славнога Илију*) па би и оп тако. Као какав звучан талас тако је одударао глас Марије Иавловне од осталих, ништа, него све носи друге гласове са собом, ал' сама неће да пева, на Веретјев води све до краја. Певало се још ваздан других песама. Пред вече се небо натушти. Још од подне се пуши на све стране, а пз далека тутњи грмљавина. Сад узе неки облак, што се већ одавиа тамо доле на небу као какво олово слегао, узе сад расти, па се подиже преко врхова од дрва. У омари и запари све се јаче и јаче чује тутњава и грмљавина, подиже се олујина, па час све шушти и звижди кроз грање, час стане, па опет звижди и хуји. Неки се немио сутон стушгио на земљу, па разгна на скоро и последњу румен вечери. Сад опет дође, мислиш, облачине се раскидаше па се појурише небом, просу се пљусак, муње засеваше, а грмљавина одјекну тешко и суморно. Дајдемо-те унутра, јер богме можемо још и покиснути/ рећиће Ипатов. Сви се попридигоше. (< Стан'те још мало/ вели Веретјев. (< Још последњу песму! Последњу песму !* <( Ох, ви сенке моје сенке «Моје нове сенке . . . . 8 запева јасним гласом оштро ударајући руком по жицама гитаре. ^Нове сенке, јаворсенке/ прихвати кор и нехотице занесен песмом. Скоро у исти пар поче киша пљуском падати. Ал' Веретјев доврши <( Моје сенке 8 . Губећи се кад-икад у ломњави грмљавине, тнм је раекалашнија долазила та весела несмица уз жубор и праску кише. На послетку се изгуби и последњи одзив кора, па кикоћући се отрчи читаво друштво у дворану. А Ипатовљеве девојчпце не знају куд ће од радости, кад стадоше стресати кишу са својих хаљиница. <( Из предострожности 8 затвори Ипатов врата и прозоре, а Јегор га Капитонић због тога хвали. И Матријона Марковна

Цмганин, певач и бандураш (таибураш.)

— вели — при грмљави даје све затворити, јер се електрицитет у празном простору може јаче да развије. Бодрјаков ће му на то зачуђено погледати у лице; онда се отклимата мало на страну, па превали једну столпцу. Тако мала <( несрећна прикљученија*. би га свуда и свагда пратила. Иепогода се са грмљавином на брзо развуче. Опет отворише прозоре и врата, а собе се напунише мирисавом влагом. Донесе се чај, па ће носле њега остарина еести на једну партију, а Иван Илић ће, као обичпо, сести поред њих. Марија Павловна седи поред прозора са Веретјевим, па јој Владимир Сергејић хтеде прићи, ал' га Надежда Алексејевна дозове себи, па га узела запиткивати о Петрограду и животу у њему. Она Иетроград куди, а Владимир га Сергејић бргни. Чисто долази, Надежда Алексејевна хоће само да задржи Владимира Сергејића при себн. ,А о чему се ви то препирете?* рећиће Веретјев устајући и придолазећи им. <( Још једнако о Петрограду/ вели Падежда Алексејевпа. <( Владимнр Сбргејић не може да га се нахвали.® <( Оно јесте, варош је лепа/ приметиће Веретјев. ^Ал" ја велим, свагде је лепо. Јесте, бога ми! Где год има које девојчиц« и — ви ћете ме извинити, што сам тако искрен — чаше добра вина, ту одпста нема човек шта више да жели. }> <( То ми је чудно/ вели Владимир Сергејић, (( зар ви заиета мислите да за изображена човека — 8 (< Може бити, то допуштам,* прекинуће га Веретјев, који обичио поред све своје учтивости не би дао другима да изговоре <( ал', знате, то не снада у моју струку. Ја још нисам филозоф.* ^Па писам ни ја/ вели Владимир Сергејић, <( а и не желим да будем; ал' овде је реч о сасвим иечем другом? Веретјев погледа расејано на сестру. Она му се нрижи осмејкујући се, иа му пришапну полугласно: <( Петруша душо ! Престављај мало Јегора Капитонића! Молим те. ;) У мах се иромену лице у Веретјевљева, па-—бог би га зпао како на Јегора Капитонића, ма да им а да су најмање једно на друго налик, и ма да Веретјев једва ако је носом мрднуо и усне опустио. «Да богме® почеће шапутати, а глас му дође исти Јегора Капитонића, <( да богме да је Матријона Марковна врло строго што се тиче поведенија, ал' за то је она жена, да јој пема пара. Него ма ја шта казао — !> (< А Бирјулевљеве све већ зпају/ прекиде га Надежда Алсксејевна, а једва да се уздржи од смеја. <( Бирјулевљевима је сутра дан све већ познато,® настави Веретјев, а лице је тако иекезио, тако је плашљиво, усплајиреио и разроко зверао, да се и Владимир Сергејић мораде грохотом насмејати. <( Имате за то диван дар/ рећиће Владимир Сергејић. Веретјев пређе руком по лицу, па му црте опет узеше обична израза. А Падежда Алексејевна вели:

дође налик црте иначе