Србадија

62

пише позиати књижевник Валдемар Каден. ЈБуде, њихов живот и обичаје, природу и здања, описује тако живо и лепо, да га је милина читати. Дело излази у свескама, и за једно годину и по дана биће готово. Из тог дела доиосимо ми нашим читаоцима: »швајцарску сељачку кућу изнутра/ а гледаћемо да донесемо још коју слику, како би бар донекле упозиали наше читаоце са уметнички израђеним делом ДЦвајцарском. 4 ПАВО СИМИК (В. лик иа стр. 45.) У књигу-жалосницу, пише <( Јавор у читуљу мртвих, уииса се опет једно име. Дне 17. јануара о. г. растаде се са животом а из средиие своје иородице — Паво Симић акад. сликар у 58. год. својој. Паво Симић беше за живота свога вредан трудоеник и радник; беше човек, који је ио својој струци, као сликар, достигао већ висок ступањ савршенства, те се с правом могао рачунати у вештаке. Атрнбуте свог вештачког духа номолио беше већ у академији као ученик; доказ томе су врло лене сведоцбе и — <( прва награда бар. Гундла за антично цртање*, коју доби већ год. 1839. Ако Паво не достиже и иоследње стубе на лествама вешташтва; ако сб не изједначи са нредњацима и првацима своје струке у других народа : једва да ће иколико узрока бити у омањој сили његовог духа, и свежини његових способности, колико за цело беше, и још има, у особеним околностима нашег народа и савакупног живота његовог. Наши крајеви ие леже нод климатом, иод којим се вештине бујно развијати могу; ми живимо ван светске пијаце за иродукте вештина, а — као да су и ван наших крајева већ у опадању услови, који потномагаху развој вештина. Наше је доба ваљда тако; а можда је и еноха на измаку, у којој се дизао култус чистом вештанггву. Индустрија троши духове, који би можда замењивали Рафајила и Михел-Анђела! . . . . Струја иидустријализма потискује у велико и на свим пољима културног развитка човечанског индивидуално усавршавање производа. II ко је кадар у данашње доба ипак да се у своме произвођењу отме од уилива те струје, да самостално, са тежњом, која је класично вешташтво провејавала, обделава поље избора свога, тај се с правом и данас сме и може назвати вештаком. Паво Симић рођеп је у Новом Саду год. 1818. где му је отац био трговац. Год. 1837. већ га видимо у академији лепих вештина у Бечу, где учи сликарство. 15ећ год. 1839. добија сиоменуту прву награду, која сведочп да је за цело погодио стазу свога талента, кад се сликарству одао. Год 1842. излази из академије са сведоџбама о отлично постигнутом успеху у својој струци. Из доба тога иа до год. 1848. зиа се о његовом сликарском раду само толико : да је моловао иконостас у српској нравославној цркви у Н и р о ш у. Из тога доба датира се и његова композиција: црногорски невач са 22 лика, посвећена срп. књпжевнику Теодору Павловићу. Ту је слику литографисао Ј. Клароа") те је тако постала опште познатом. Год. 1848. компонује и молује своју историчку слику : <( мајска скупштина/ која је такође литографнјом распрострањена. Ово је дело знаменито са своје портретске вредности. Иза тога ночиње моловати манастире и цркве. Год. 1850. манастир Кувеждин. 1853—1855.цркву шаоачку. 1855. престоие иконе у цркви с т. ф уг о шк ој. Год. 1857. цркву у ђу р ђ ев у. 1858. на ново иркву пирошку, која беше у револуцмји изгорела. 1859. ради цркву у Сенти; 1860 у ДеспотС т.-И в а н у. 1863. николајевску у Н о в о м С а д у, а 1864. капелу Нлатонову на ајмашком гробљу новосадскоме. 1866. ради цркву манастира 0 р аховице (у Славонији.) Год. 1867. цркву у Б а ш ах ид у (у Банату). 1869. у Г л ини (Хрват-

*) У1оушк птјемшкаћ ји§;081ауепвкШ <к1 1уапа Кики1јеујба 8акст8ко§'а. 8у. V. 2а^гећ 1860.

, ИЛУСТРОВАН Ј1ИСТ ЗА ЗАБАВУ И

ској) а 1870—1873. велику цркву у Сомбору и год. 1875. Харишеву капелу на земунском гробљу. Осим тих великих сликарских послова, постоји његова композиција : ^Бирчаиин Илија? Ако се не вара писац ових врста, четири је сцене из те песме Симић ставио својом кичицом иа илатно. Радио их је по постицању тадањег куве?кдинског архимандрита (садањег пакрачког владике) Никанора Грујића, и тада су (год. 1850 — 53.) чиииле сензацију. Слике те или су у манастиру Кувеждину или у Крушедолу. Осим свега тога, и млогих икона приватнима, још је у нашем народу и на млогим странама од Симићеве руке нуно портрета, која се сва одликују нотпуном верношћу цртежа и лепотом колорита. За оцену вештачке вредиости Симићевог сликарског иосла није места у овим врстама; томе треба посветити нарочити чланак. Мимогред само спомињемо: да му је колорит, (на првим пословииа његовим и на неким копијама) не обично мек и тонал, и да је нарочито прозрачне предмете и иреливање боја врло вешто моловао. Наво Симић подигао је себи достојаи сноменик наређаним и наговештеним, обилатим производом своје кичице и свога труда. У томе је и једина утеха. заостале му сиротице-удовице и петоро нејаке дечице-сирочади. (Најстарија ћерка Павлова, Милева, сада је учитељица на вишој жеиској школи у Новом Саду.) Гледајућн сузиим оком на тај споменик једног вредног и ревног живота, ири иестанку његовом испраћамо га са уздахом : трајан ти био спомен у иароду — Павле Симићу!

Цетиње и Његуши. (В. слике на етр. 53 и 57.) Ирестоница српске независне државе! Коме Србину не заигра срце, који Србин није пожелео, да види срце опе мале земљице, о коју се већ скоро иет сготина година ломе вали турскога фанатизма и азијске обести? Мач је Османов толике земље иокосио, нотоком је хришћанске крви низ њега цурило, на иебројено је места цивилизацији у срце се заронио, сам Беч му је окусио оштре сеченице — онда се изкрзао о ломно црногорско стење! Скоро нет стотина година се крзао о ове кршне врлети, скоро нет стотина година је севала варница из ових кршева, скоро пет стотииа година су танки џевердани одјецали и дуги јатагани сукали, пет векова су сури орлови облетали оне ломие крши, мрке нровале, неиролазне сурдуке, да одбране српску независност од љуте турске аждаје. Ал' и јесге место, таман за орловиће. Како је дивно умео Јакшић да оиева ово уточиште српских старих слободара и осветара ,,Далеко су села, далеко механе, «Далеко пастири бело стадо раие; Далеко, далеко, бог би знао где су. (< 0блаци их крију, вихори нотресу.

<( Растрвљеио нусто стење и врлети, <( Отворена нронаст прогутат' те прети, «Ко са црном жалост увијена ризом, ^Вечан хладак влада иад трачким амбизом.

(< Отлен махор оро на грабеж излеће, (< Те на мирие јањце оштре канџе меће, Нл' на бојном пољу народа далеки, (< Слатке ране бира у крвавој реки; <( На докле се бритки јатаган крвави, <( Орао се сури на бојишту 6ави. )> Ал' не само орлу, и Цриогорцу су (< Громови и муње познаиици стари, (< А студено стење вечити другари." Ал' за орла и јесу ломне врлети; корњача . се каљужа но блату. — Но дај, да завиримо мало у то гњездо соколово! Народ прича, да је бог носио пуну врећу камења, па је по земљи бацао, те тако постајаху горе и планине, ал' му се врећа — веле — од

ПОУКУ. св. 3 И 4.

једном нродера, на се све камење просу на једио месго, те тако иоста — Црна Гора. Да л' је Црна Гора баш тако посгала, то остављамо геогнозији да пресуди, која као да се баш неће сложпти са народним мишлењем, ал' што и без геогнозије знамо, то је, да се Црна Гора није тако од вајкада звала. Изнајпре се то парче земље звало Превала, доцније Дукља, а још доцније Зета. Кад се оно после Душанове смрти распаде српска држава иа толико мањи државица, на колико је нокрајина Душан своју државу разделио, давши II цивилну и војничку власт у ТИМ 110крајинама својим војводама — што је, да како било грдна погрешка, јер исте војводе могаху тиме доциије да ие слушају његовог слабог сина Уроша, те да се сваки прогласи за иезависног — онда се и војвода у Зети, Балша, прогласи за тако исто незавиеног, као год и војводе у другим иокрајинама, Вукашин у Маћедонији, Лазар у Србији, Твртко у Босни, Шишман у Бугарској. То је оиако исто жалосно доба срискога растројства, као оно пре толико векова за Немање. У том баш навалише Турци. Ниједан од ових ^самодржанних 3 гооподара не хтеде другом помоћи, Турци свладаше Вукашина на Марици, па му државу присвојише. Сад дође ред на Шишмана у Бугарској. Не хтеде му ни Лазар ни други иомоћи. Паде н Шишман. Сад дође ред на Лазарову државу. Лазар мораде Турцима илаћати данак, као што рекосмо, то беше тако исто жалосно доба, као оио пре Немање само с једном разликом — што је Немања био срећан, те је све државице на силу слио у једну, а овде ниједан од свију тих (< самовласних госнодара ;> нијеу томе успео. Иробао је и Лазар, да иа силу присаједини Вукашинову земљу од сииа му Краљевића Марка; оно мало, што је остало носле пораза на Марици, отео је; а Марко оде св своја два брата Андрејашком и Митрашком, да се борн уз 'Гурке — само из ината, и ако је Турке са дна душе мрзио. Борио се уз Турке, бранио је и заклањао народ од.беснила иојединих Турака, колико је могао, због чега га народ и слави, нроливао је своју крв заједно са још миого Срба, који тако исто из ината војеваше уз Турке, док сви не изгибоше у боју на Ровинама између Турака и Влаха. Пробао је даље Лазар, да отме и Балшину земљу. Би нобијен. Нробао је да ирисаједини п Тврткову земљу, би и од Твртка иобијен. Оста дакле још независна Зета, независна Босна и Србија под Лазаром, плаћајући Турцима даиак. Лазар дакле иије могао бити Немања. Кад није на силу ишло, покуша српски натријарх у Пећп, да исто са лепим учини, сазове сабор, па иреклињаше војводе да само изаберу једног, ма ког, на да га други признаду за свога цара. Твртко знајући, да ои неће бити изабран, и не дође. Народ изабере Лазара, Балша се нокори народној вољи, па зарад јаче свезе са Лазаром и оиријатељи се с' њиме. Твртко у Босни оста опет независан. Сад Лазар осећајући се јачи, но пре, а надајући се нокрај свега тога и помоћи од Твртка, а и од Мађара, огкаже Мурату даиак. Турци дођоше на Косово, похватају све кланце, што воде у Косово, да не би Лазаровој војсци другп прискочили у помоћ. Но то није било нужно. Твртко и Мађари не дођоше, а Балшић се „задоцнио^, те тако Турци сломише Лазарову државу на Косову. Не присвојише је одмах, но само нрисилише Лазарова сииа Високог Стевана, да им нлаћа данак, и да је Србија дужна уз Турке војевати. Било је доцније више прилика, где Србија могаше стрести са себе тај срамни јарам, па са осталим српским државицама и Грцима Турке из Јевропе истерати; но Стеван Високи не хтеде; но још сиасава султанова сина, кад оно Татари сломише Турке. Стеван Високи не хтеде то чинити — та дао је за бога султану поштену реч! Гурци међутим ие држаше много на то. Они доцније Србију лепо прогугаше. Тако пропаде и Лазарова држава — Србија. Сад до|е ред на <,независног господара* у Босни. Краљ босански, да би се одржао нротив Турака, наслањао се на католичку Угарску, па је њој и пани за љубав гонио православне. Православни Бошњаци и Хер-