Србадија

40

Једном речи Акилиновој кући у простих ј и дружевних људи . . . ског округа нема замерке, па је само скромноет господина Акилина томе крива, што нису њега на нлемићким скуповима изабрали за племићког маршала већ неког мајора на отпусту, Нотпекина, тако исто <( поштовану и честну старину/ и ако чешља косу од левог увета на десно слепо око, бркове црвенкасто бојадише, па патећи од синње свако после иодне нада у меланхолију. Дакле игранка поче. Десет парова играју <( франсеску. х Играчи су официри из оближњег гарнизона, пеколико младих и неколико постаријих поседника, и два три чиновника из оближње вароши. Све је, како се приличи, па иде својим обичним током. Племићки се маршал карта са неким дјејствителним државиим саветником на отпусту и неким богатим господином; има три хиљаде душа. Дјествителном државном саветнику па кажипрсту алемпрстен, говори тихо, све шапуће, наместио пете као оно играчи, из старог доба, па неће ногу за бога размакнути, главе да ће помаћи, а пола му лица покривено неком дивном кадифли огрлицом. Богати се господин опет непрестано церека, подизао би обрве и очи буљио да му бело у оку све дречи. Песник Бодрјаков, неспретна, дивља изгледа гложи се тамо у неком углу о некој теми са научеиим хисториком Евсјуковим. Држе се за дугмад од капута. Поред њих један племић необично дугачка струка разлаже неком другом племићу какви год смеле и страшне мисли а овај му страшно гледа у чело. Поред зидова седе матере у шареним капама, на вратима се гурају; и турају људи сас.ма обична кова млади сметених лица и у некој неприлици, а старији кротка и доброћуда ногледа. Ал' ко ће то све описати? Опет велпмо, све је како та ред изискује и како се приличи. Надежда је Алексијевна дошла још пре Ипатовљевих. Владимир је Сергејић види где игра са неким млидим човеком. Лепушкат, у неком кицошком фраку изразних очију, лепа црна брчића и сјајних зубића. Преко трбува му виси у полукругу златан ланац. На Надежди Алексијевној плавичаста хаљина са белим цветићима. Преко увојака на глави венчић од белих цветића. Смеши се, игра се својом лепезом, па задовољно гледа око себе. Види, краљица је од бала. Владимир јој Сергејић приђе, поклони се, ногледаће јој пријатељски у лице, па ће је запитати, да л' се сећа јучерашњег обећања. <( Какво обећање? ж <( В.и ћете тек играти са мном мазурку?* <( Да богме, да ћу играти/ Младић норед Надежде Алексијевне од једном порумени. ^МаЛетоГвеНе* ночеће он <( ви сте сигурно заборавили, да сте ми још пре обећали данашњу мазурку V Падежда Алексијевна као да се пађе у неприлици. <( 0х, боже мој !> рећпће (< па шта ћемо сад ? Извините, молим вас, тошГеиг Стељчински , ја сам тако расејана. Одиста ми је јако жао . . / МопзГеиг Стељчински не вели ништа, па обори очи, а Владимир Сергејић ликује.

Пемојте се срдити, топвЈеш- Стељчински 8 нродужиће Надежда Алексијевна (< та ми смо стари познаници, а господин Астахов је странац. Немојте ме доводити у иеприлику, па ми допустите, да играм с њиме/ «.Како вам је воља* рећиће младић. 8 Сад је на вас ред! Ј> (( Захваљујем! >} повика Надежда Алексијевна, па полети своме \ г 18-н-лпн-у. Сгељчински гледа за н,ом, па онда премерп Владимира Сергејића. И овај њега погледа, па оде на страну. Франсеска се сврши. Владимир Сергејић хода двораном горе доле, оида оде у гостинску, иа стаде код једног карташког стола. Од једном осети, где му се неко од остраг таче руке. Окрене се — Стељчински. <( Молим на коју реч, одмах овде, ;> рећиће му веома учтиво на францеском језику без руског изговора. Владимир Сергејић оде за њим. Стељчипски стаде норед прозора. «Пред госпођицом^ почеће на истом језику (< не могох ништа друго радити, него што сам урадио; но, као што се надам, ви тек нећете мислити, да ћу ја вами уступити своје ираво, да играм мазурку са госпођицом Веретјевљевом/ Владимир се Сергејић јако зачудио. 4 Како?® запитаће. <( Као што рекох ж одговори Стељчински мирно, па тури руку у недра. а ноздрве раширио. «Ја тога нећу учинити, па доета/ Н Владимир Сергејић тутну своју руку у недра, ал 1 не надува ноздрва. <( Допустићете ми, да вам приметим, велештовани гоеиодиие* почеће Астахов, тиме ћете госпођицу Веретјевљеву довести у велику неприлику\ а ја се надам —* «То би и мени било веома немило, али ко вам брани, да одустаиете, да се начините болесни, па да одете —V |То нећу радити. Шта мислите вн управо о мени ? 8 <( Онда ћу морати тражити од вас задоволења/ <( Како ви то мислите — задоволења?* <( Како се обично мисли. !> <( Дакле двобој V <( Да, ако не одустанете од мазурке. 8 Стељчински је гледао, да ове речи изговори што хладиокрвније. Влсдимиру Сергејићу појури крв у главу, погледи свсме непознатом и ненадном противнику у лице, па помисли: боже мој, да грдне глупости! <( Ви се не шалите ?* запптаће га гласпо. <( У опште пије ми навика. да се шалим® рећиће Стељчинскп, а начинио важно лнце а особито са нопознатим људима. Дакле не одустајете од мазурке?* рећиће после мале почивке. (< Не одустајем,* вели Владимир Сергејић промислив се. ,,Е па лепо. Сутра се побисмо/ :дов Р о.> (< Сутра ће вам рано доћи мој девер/ Па са учтивим поздравом оде Стељчипски. Види се, да је са собом задовољан. Владимир Сергдјић оста још који трепут на нрозору. Ето га сад! помисли у себи. Ето шта ти донеше нова познанства! А који мене

враг шиба по ушима, да дођсм овамо. Е лепо! Прекрасно! Па онда оде натраг у дворану. У дворани баш играју пољку. Марија му Иавловна иролети као муња испред очију са Нетром Алексијевићем, кога сад тек спазн. Марија Павловна долазн бледа и жалоспа. Сад пролети Надежда Алексијевна, ведра и раскалашна са неким мзленим кривоиогим, ал' зато ватреним артиљериетш. Други ред игра са Стељчинским. Стељчински при игрању све тресе косом. <( А шта, баћушка/ зачу се иза Сергејићевих леђи глас Ипатова <( ви само гледате, а не играте? Ал то морате рећи, и ако живимо сасвим мирно, опет је и код нас лепо, јако лепо, А?* <( А, до ђавола миран живот! помисли Владимир Сергејић, па оде нешто мумлајући на страну. <( Да, морам тражити каквог девера промишљаће даље — ал 1 где врагу да га нађем. Веретјев не може бити, а друге не знам. Знала га ђаволска мати, шта ће још изаћи из тог магарећег носла! Кад би се Владимир Сергејић љутио, а он би радо ђавола спомињао. Баш у тај пар угледа Нвана Илића, ^врећу;* стоји тамо код неког прозора. Да л' њега да узмем, помисли Владимир Сергејић, слеже рамени, па ће гласно придодати : <( Није вајде, мора ће !* Онда ће прићи Нвану Илићу. <( Узмпте само, шта сам сад доживио* почеће са усиљеним смешењем <( неки млад, непозиат човек позвао ме на двобој. Не могу да га се отресем, на, знате, треба ми једап девер. Хоћете ли ви?* Н ако је Иван Илић био ванредне хладнокрвности, овако је што за њега страшно. Та како се може и помислити! Не може од изненађења да дође до речи, већ само гледи, гледи Владимира Сергејића. (< Да, да ;> поновиће Владимир Сергејић <( јако бисте ме обвезали; пе позпајем никог више до вас.* (( Не могу* вели Иван Нлић чисто се тргнув иза спа <( сасвим не могу.* (( А зашто? Бојите се неприлика? Уосталом ја се надам, да ће то све остати тајна — }> Прн овнм речима осети Владимпр Сергејић, како је иоруменио и збунио се. Богме је то лудо, страховито лудо! помислиће у себи. (( Опроетите, не могу никако-, >> поновиће Нван Илић, врти главом, па оде, при чему превали једну столицу. То му је први пут у животу, да је кога одбио. Ал 1 молим вас, тако што! <( Бар ћете бити тако добра* рећиће Владимир Сергејић узоуђено и ухвагив га за руку <( бићете тако добри, па нећете даље говорити. Молим вас лено.® <( То могу, то могу <( рећиће Иван Илић журно. Ал оно друго пе могу. Сасвим не могу/ <( Добро, добро® вели Владимир Сергејић (< ал' немојте да заборавите, што сам вас молио ! }> — Мораћу сутра рећи томе господину, де нисам нашао девера — мумлао је љутито — па нека он удеси како зна. Ја сам и онако овде стран . . . Који ме ђаво