Србадија

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

СВ. 3 И 4.

Дј, Машо, Машо! Па и ви тамо иишаписте! II сеетра ми се жалости због тога. Ад 1 прво и прво, неће баш бити, да сам пијаница, а друго — знате ли ви, бога вам, рашта ја управо пијем? Гледните ону шеву тамо, како смело крмани својим телом. Полеће куд хоће, сад се у вис диже, сад се спушта на земљу, па чујете је како узвикује од радости. Ето видите, Машо, ја нијем да то исто осећам што и она шева тамо да се спустим куд хоћу, да полетим куд ми воља . . . * <( Ал' пашто све то ? а прекипуће га Маша. <( Како, нашто ? Па нашто нам онда живот V <( А без вина баш не иде? ;> <( Не иде. Та ми смо сви покварени, смртни љиди. Страст — и она то исто чини. Зато и волим тако јако, МашоР <( Као вино. Хвала лепо.® <( IIе, Машо, ја вас не волим као вино. Чекајте само, о томе ћу вас већ уверити, док се само узмемо, па се вијнемо на пут у туђину. Знате, Машо, још сад мислим на то, како ћу вас одвести Мелоској Венери. За цело ћу моћа рећи: ,Ево је сад, где стоји озбиљна ока пред Милонском Венером — сад их је две, ал' мермер губи кад га са њоме сравним . . ..' Који враг, те ми се данас тако отворила песничка жила ? Нпшта него због дивногјутра. Ох, да слатка зрака. Мислиш випо/ <( Опет он о вину/ приметиће Марија Павловна. <( Дабогме! Тако краспо јутро, па ви поред мене, па да се човек не опије. ,0збиљна ока', јесте богме, продужиће Веретјев не скидајући ока са Марије Павловне, Јесте, тако је. Него да је тако. Ал' ја се опет као мало кроз сан сећам, као да сам —- и ако доста ретко — видио, како те црне, боговске очи умеју и умиљато да погледају. Па како су онда лепе, како дивне! Не окрећите главе, Машице, ох, та насмешите се само једном, па кад нећете да ме удостојите иежпа погледа — а ви ми бар покажите весело лицеР <( Престаните већ једаред/ рећиће Марија Павловна. Пустите ме. Морам дома. }> (< 0, та насмејаћу ја вас/ прекиде је Веретјев. (< Бога ми хоћу. Ха! Баш како ваља. Глете оног зеца, како струже, све се праши . . . . Гле како лићара!® ^Где?* пита Марија Павловна. <( Ено онамо по овсу преко јаруге. Мора да га је ко поплашио. Иначе се не вирају пзјутра. Хоћете л 1 да одмах стане ?® Па Веретјев звижну. Зец махом стаде, заћули уши, покупи ноге, узе жвакати и по ваздуху њушкати. Веретјев се згури као зец, па оде и он носом мрдати, жвакати и њушкати. Зец ће неколико пута шапом преко њушке, узе се стресати — сигурно је мокар од росе — ушћули уши па одјури даље. Веретјев се. стаде гладити рукама по образу иође се стресати.... Марија Павлова не може више да се уздржи, па прсну у смеј. <( Славно, славно!повика Веретјев па скочи. <( Та то је дпвно. То је баш оно! Та ви нисте баш ни најмање кокетни, ама баш ништа! Да има каква мамзелка таке зубе као ви — та би се само смејала. Ал'

баш зато вас и волим, машо, што нисте мамзелка, не смејете се без невоље, не носите рукавица на рукама; а ја их баш због тога тако радо и љубим, што су опаљене и што им осећам снагу Ја вас волим нгго не карате никога из ипата, што сте поносни, ћутите, не читате књига, не марите за песме — 51 <( Ал'" знам опет једну несму. Ако хоћете, могу вам је рећи/ прекипуће га Марија Павловна, а лице јој доби нека особита израза. ^Песму?® запита Веретјев зачуђено. <( Да песму. Ону исту што ми је ономад рече онај момак из Петрограда.® <( Опет тај ,Анџар'. — Па то је онда истииа, да сте је декламовали ноћас у башти? А, то вам јако доликује. — Па зар вам се баш тако допада?® <( Допада ми се.® <( Е лепо. А ви дед је реците. 8 Марија се Павловпа збунила. (< Реците је само, реците јеР мољаше је Веретјев. Марија Иавловна поче, Веретјев стао пред њу, прекрстио руке, па слуша. При првој с/грофи подиже Марија Павловна очи небу; неће да се сретне са Веретјевљевим погледом. Глас јој мекан, једнолик, сећа те на глас вијолончела. А кад дође до <( Па роб сужни душу пусти При ногама госпсдара.* а њој глас задрхта, лепе, непомичне обрве се подигоше — скоро рећи безазлено, као у какве девојчице, а очи упрла у Веретјева у неисказаној оданости. Веретјев паде пред њоме, па јој обви колена. <( Ја сам твојробР повика <( ето лежим чело твојих ногу, ти си мој госнодар, моја богиња, моја буљиока Хера, моја мадо . . Марија га Павловна хтеде отурити од себе, ал' јој се руке замрсише у његовим коврчастим увојцима, па у забуни и с' осмејком спусти главу на његове груди. V. Акилин, Гаврил Стефановић, код кога ће бити бал, то вам је од оне врсте поседпика, што ће вам зачудити своје суседе — тако умеју да живе — и да им је поред мало срестава кућа сваком отворсиа. Нема тек до 400 душа а оает гости читаву губернију у својем пространом каменитом дворцу. Сам га је сазидао, са кулама и барјаком на дугачкој мотки. Имање му се у оца није никад одликовало особитим радом, а он га од оца иаследио. Гаврил је Стефановић прошао доста света, па је био у служби и у Петрограду. Најпосле — биће томе петнаест година — врати се као приседник са женом и три ћерке кући, узе одмах поправљати и зидати, па заведе оршестар и сјајне ручкове у својој кући. Изнајпре рекоше, сигурна, брза иропаст му је сигурпа, па шта се пута прочуло, имање ће му доћи на добош, ал' годипа за годином, ручкови, игранке, свечапости и концерти теку евојим обичпим редом, нова здања ничу као печурке, а добош не лупиу код Гаврила Стефаиовића. Сад опет узеше комшије други крај, мора, веле, да има какво сакривеио благо. —

<( Па бар да се разуме у газдалуку* рећиће тек по који племић другоме (< ал' пи то није, то је баш оноР Сад било како му драго, ал' тек опет радо би одлазили Гаврилу Стефановићу. Он би госте дочекивао што може бити, па би се с њима картао на колико ко хоће. Он вам је неки мали, седи човечуљак, заоштрљене главе, жута лица и очију, увек обријан, па све мирише на Еаи с!е С<)1о«'пе. На њему је и урадне и у празне дане алватан плав фрак, до горе закопчан, нека громорпа поша око врата, па би у њу и браду загњурио. На рубље миого држи. Кад би узео мало бурмута, а он би зажмирио и усне уоштрљио. Говор му је учтив, глас мек. По спољашности судећи не бих баш рекао, да је одважан. Уопште не изгледа симпатичан и интелигентан и ако му из очију каткад вири неко лукавство. Две је старије ћерке срећно поудавао, а најмлађа, удавача, је код куће. Гаврил је Стефановић имао још и своју женицу — неко незнатно, ћутљиво створење. Око седам сахата у вече ево ти Владимира Сергејића код Ипатова у фраку и белим рукавицама. Нађе их већ све потпуно еха ^оПе^е. Довојчице седре мирно, да не изгужвају своје беле, наскробљене хаљииице. Кад стари Ипатов види Владимира Сергејића у фраку, а он ће га пријатељски укорети, па показује на свој капут. Марија Павловна има неку просту хаљину од црвеног муселина. Стоји јој че може боље. Владимир Сергејић рећиће јој неку лену реч. Привлачи га лепота Марије Павловне, ма да га опа очигледно избегава. Свиди му се и Надежда Алексијевна; ал' га њено слободио понашаше мало буни. А ван тога видиш јој чешће из речи погледа и осмејка неко исмевање, а то је јако узнемиравало његово великоварошко, васпитано срце. Не би бранио, да са њоме заједно друге исмева, ал му се никако не свиди, да се можда и њему смеје. Поче игранка. Пуно гостију. Баш је неки нов новцати оршестар запраскао, звиждао, јечао п застењао на кору, кад Владимир Сергејић са Ипатовљевима уђе у дворану. ; Домаћии им дојури у суерет чак до врата, па се захваљује Владимиру Сергејићу <( за чуствително уготовленије милога изнеиађења* — тако ће се изразити. Онда ће узети Ипатова под руку па ће га одвести у гостинску за карташки сто. Гаврила Стефановића ниеу бог зна како васпитали, па тако му и све у кући, музика, памештај, јела, випа, све то није било најбоље, једва ако је од средње руке. Ал' зато је од свачега доста, а и он се иије ачио ни распињао. Гости од њега и ие траже боље, па су пуно задовољни. За вечером н. пр. донеше неки ајвар, иссчен на комадиће, па поштено осољеп, ал' зато га је могао свакп прстима вадити, а онда има и доста вина и ако јефтиног, ал' је тек вино, а не каква год буза. Жице у канабетима су до душе мало потврде, на многим миндерлуцима и столицама их и нема, ал' зато је слободно сваком да метне пода се какзв вунен јастучић, а има их — својеручио од суируге Гаврила Стефановића извезених на све стране у изобиљу, па је онда добро.