Србадија

38

СВ. з. И 4-

ангажовати за пету ^францеску/ рећиће Надежда Алексејевна. <( Прве су четири већ разграбљене.* <( 0, ви сте јако добри. А јесте л' ангажовани за мазурку ? а (< Чекајте, морам се нромислити . . . . не, мислим, нисам. а <( 0нда бих молио, ако бисте били тако добри да ми укажете част — !> <( Дакле идете. То је баш лепо. Драге воле.* (( Живио! а повика Ипатов. (< Одиста, Владимире Сергејићу, тиме нам указасте велику љубав. Гаврил Стефановић пеће знати, сирома, шта ће од радости. Је л' да је тако Иване Илићу? 8 Иван Илић би радо — као вазда — прећутао своје мишљење, ал 1 сад је судио, у реду је да повлађујући даде од себе нешто налик на глас.

(< А шта је теби наспело/ рећиће након једног сахата Петар Алексејевић сестри поред себе, терајући лаку таратајку, (< а шта теби бога ти би, да се намећеш са мазурком ономе мргоди?® <( Имам и ја својих планова/ вели Надежда Алексејевна. (< А сме ли се запитати, као какви су то планови?* «То је моја тајна. 8 <( 0хо \ Ђ Па олако ошину канџијом коња, који је узео уши ћулити, дахтати и пропињати се. Зазрео од сенке једног бобовог џбуна, што је нала на слабо осветљен пут. <( А ти ћеш играти са Машом?* запитаће брата Надежда Алексејевпа. <( Да/ вели овај хладно. <( Да, да а вели му прекорно Надежда Алексејевна. <( Ви мушки ;> продужиће после кратког ћутања (< ви мушки заиста не заслужујете, да вас воли честита девојка.* <( Хм! Мислиш! А она петроградска мргода, онај заслужује?* <{ Пре него ти.® <( Добро, добро.® Па ће на то Петар Алексејевић уздишући рећи. <( Боже мој, шта не мора брат све да прогута, кад има велику сестру? <( Надежда Алексејевна прсну у смеј. }> (( Са мпом немаш одиста много натеге, то мораш признати. Ал 1 ја имам доста муке с тобом/ (( А како то, бога ти?® Лице се у Надежде Алексејевне снужди. (( Та ти знаш и сам, }> рече му тихо. (( А! та да! Разумем, разумем. Ал шта је то тако страшно, Надеждо Алексејевпа? Шта ћу кад, грешпик, волим да попијем коју чашицу са којим добрим пријатељем. Нисам ањђео, па љубим чашицу/ (( Молим те, брате. не говори тако! Тим се није шалити." ^Трам-трам-там-бум!^ мрмљао је Петар Алексијевић кроз зубе. (< То ти је твоја пропаст — а ти се шалиш! ? Длопец сеје жито . . . запева Петар Алексејевић, па удари коња кајасима, да полети у трку.

IV. Дошав кући Веретјев се ни не свуче; а после, два сахата — баш је свитало — већ оде. На по пута измећу његових добара и Ипатовке млада брезова шумица тик стрмог обронка неке широке јаруге. Сам густиш, а секира још не удари у стабло ових младица. Меки листићи бацају густу сенку на меку, кадифли-траву, а она се свс шарени од жутих новчића, беле ђурђице и црвена каранфила. Сунце тек што се родило, па чисто пресу сву шумицујасном ал' пепрејарком светлошћу. Свс се блиста од росе, а погде која повећа кап чието гори у пламену. Све чисто дише свежином, животом и оном невином победом првога јутрз, гдеје све тако јасно па тако мирно. Час по час би чуо шеву преко проетраних пољана, а и у шумици би чуо две три тичице где ће запевати па опда чисто прислушкују рођену песмицу. Из влажне се земље подиже јак здрав миомир, а лаки чисти ваздух све се таласа. Усред неке мале чистине одмах поред провале седи Веретјев на простртом огртачу. На неки брез наслоњена стоји Марија Павловна поред њега, па остраг руке прекрстила. Обоје ћуте. Марија Павловпа не миче ока са даљине. Бела јој марамица пала са главе на плећа. Ветрић је лелуја па подиже и крајеве несаглађене косе. Веретјев се сагнуо па лупка једном гранчицом по трави. <( Е, дакле* почеће Веретјев напослетку, ви се дакле срдите? 8 Марија Павловна неодговара. Веретјев је погледи. (( Марија, ви се љутите ? } Марија га Павловна брзо премери, окрете се па вели: ^Да. 8 4 А зашто ?* нита Веретјев, па баци гранчицу/ Марија Павловна опет ћути. (( У остало.1 имате и право, да се на мене љутите/ поче Веретјев после мале почивке. »Ја у вашим очима морам бити не само ветропир него и — 8 (< Не разумете ме/ прекиде га Марија Павловпа <( Не љутим се мене ради.* <( А да кога ради?* (< Због вас.* Веретјев подиже главу, па се насмеши. <( А-а! Сад разумем. Опет сте се узели бацати у бригу, што ето од мене неће ништа да буде. Знате, Машице, ви сте чудно створење. Јест, бога ми! Све се једнако бринете за друге, а за себе баш ни мало. У вас пи трага од себичности, то је свето. Та нема вам у свету пара! Само је једно жалосно — ја одиста не заслужујем ваше оданости. Јест то вам кажем у збиљи/ ж Па тим горе по вас. И сами увиђате, а опет сте онај стари.® Веретјев се опет насмеши. <( Машице, узмите ту руби са леђа. Дадте ми вашу ручицуР рећићс јој мило крвно и улагујући се. Марија Павловна само слеже рамени. с< Дад'те ми вашу лепу, поштсну ручицу. Пољубио бих је иежно и са поштовањем/ Па Веретјев приђе Марија Павловној. <( Окајте се сад тога!* вели Марија Павловна. (< Ваша је увек до смеја и до ша-

ле. Ви ћете и свој век тако прошалити п простојати/ <( Хм! цео ћу свој век прошалити ц просмејати! Опет пешто ново! Него се надам, Маријо Павловна, да сте узели реч <( прошалити® у њеном значењу/ Марија Павловна покупила обрвс. (< Маните се тога, Веретјеву/ рећиће поново. 8 «Цео ћу свој век прошалити!* продужике Веретјев устајући. <{ Ал' код васјејош горе. Ви себи помућујете и загорчавате цео живот. Зпате Маша, ви ме сећате на једно место у Пушкиновом Дон-Хуану. Ви сте, дабогме, читали Дон-Хуана?* ^Нисам.® (< Да, да. Ја сам заборавио да ви песама никад не читате. Неки Карлос дође некој Лаури. Она све пошље од куће, па је сама са Карлосом. Обоје изи|у на балкон. Ноћ не може бити лепша, па се Лаура топи у радости, а Каклос узео јој од једном доказивати, како ће се она временом постарети. ,Но' вели Лаура, ,у Паризу је сад може бити мраз и киша, а код нас ево ноћ све мирише на ловор и неранџу.' — Нашто хтети будућност претећи. Ето, гледајте, Машо, зар није и овде тако лепо? Ето гледајте како се све радује животу, како је све млађано. А зар нисмо и ми млади ? >Ј Веретјев приђе Марији Павловној. Она се не одмаче, ал' му не окрете главе. <( Де, насменште се мало, Машо,* продужиће Веретјев, <( ал' са оним вашим добрим осмејком, а не оним, поругљивим. Ја тако волим ваш мио осмејак! Де, иодигните те охоле, строге очи! А што се окрећете ? Па дајте ми бар вашу ручицуР «Ах, Веретјеву,* почеће Марпја Иавловна, «ви знате, ја не умем да говорим. Ви ми прнповедасте о некој Лаури. Ал 1 то је женскиње, а мора се опростити кад жепска не мисли даље од носа/ с Машо, ви кад говорите, а ви увек порумените од самољубља и стида, па крв вам све валима јури по образу. Ала ја то волим да видим!* Марија Павловна погледа Веретјеву управо у очи. (< Збогом! >} рече па баци мараму на главу. Веретјев је задржи. <( А куда? куда? Останите још мало! Но, па шта хоћете? Само заповедите! Хоћсте л' да ступим у службу ил' да водим газдалук? Хоћете л 1 да издајем романце са пратњом на гитару, или да дајем штампати збирке од песама са сликама? Хоћете л 1 да будем сликар, вајар, ил' да играм по ужету. Све ћу учинити што год хоћете, само да је мир. За цело, Машо, што год хоћете. Верујте миР Марија га Павловна опет погледи. (( Све ће то бити само на језику. Велите, учинићете што год хоћу — * (( Да како да ћу учинити. Ј> <( Колико сам вас реди молила (( А шта то?® Марија Павловна застаде мало. (( Да не пијете/ рећиће најпосле. Веретјев се зацерека.