Србадија

Св. 6.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

83

без срца, тако лаком? Тако малешне, тако мајушне тичице, па тако невине! Ох, господо ловци, баш сте опаки људи!" „Ја не ггуцам на ласте.Лушо," приметиКу јој. „Један пут опет — ала је го смешно било! — дојури овамо један зец. Мора да га је какав пас гонио. Рупи унутра као бесомучан. Онда се шћућури баш ту поред мене, па је тако чучио, чучио, па све мрда час њушком час ушима. Узмите само — стао и бркове гладити — баш као какав оФицир. После ме све гледи, боже, гледи. Та морао је за цело видити, да му ја не могу ништа. Најпосле ђипи; један два ли скока, па је већ на врати, обрну се још једном па— хуја-а-а! оде. Боже, како је био смешан! Не можете ни иомислити." Луша ме гледи. . . . велиш хтеде рећи: је л', да је био смешан? — Учиним јој по вол»и, па се церекам, ма да ми баш није ишло од срца. Она се угризе у усанула уста. „Но, да богме, зими, — е, онда ми није гако добро. Зими је готова мука. Овде је, знате, тако мрачно. Да упалим свећу — то би било расипање. А и чему? Књига овде нема, па баш да би их и било, како ћу врагу да их држим? Отац Алекса донео ми један календар, да се мало позабавим, ад' није то за мене, па га је онет однео натраг. А сад, ако се овде код мене брзо и смркне, опет тек има човек нешто да чује, ту какав нопац свира, тамо сахаг на дувару куцка, ил' какав миш гдегод клопара. А то је баш добродошло, да ни на шта друго и не мислим." „Чешће очитам и по неку молитвицу," продужи Луша, пошто се мало поодмори, „ал — туго моја — знам само неколико њих на памет. А и нашто да сам милом богу на досади? Шго да му се молим? Та он сам најбоље знаде, шта ми треба! Ако ми је он наменуо овај мученички крст — онда видим, да ме воли. Тако је ваљда суђено, да све то претурим преко главе. Па тако очитам оченаш, богородице дјево, акатист за све невољне — па онда лежим, па не мислим ни-на шта. Па тако ми онда не пада тешко.« Проћутасмо неколико тренутака. Ја ћутим, па да се макнем на маленој чабрици, што сам на њој седио. Она страховита, каменита непомичност тог живог, несретног створења преда мном, као да пређеи намене. Осећам се чисто прикован, скамењен. »Чуј ме, Лушо," почећу најпосле „чуј, шта би ти ја свеговао. Ако хоћеш, ја ћу те дати у какву болницу, у какву добру варошку болницу. Ко зна, мошеш се још и излечиги; та ниси још престарила! Ал' бар ћеш тамо имати боље неге, а не ћеш бити ни сама " Луша једва што мрдну обрвама. „Ју, немојте, господине," шапуташе брижним, гласом, „не гааљите ме ни по што у болницу! Ју, не дирајте ме! Ја бих се тамо само још већма разболела .... Ју, само не доктора! И овамо дошао један доктор, хоће на силу бога да ме визитира. Ја молим и преклињем: ју, ман'те, не дирајте, ако знате шта је бог! Јест, ал' шта то помаже? Узео ме окретати овамо онамо, гњечио ми руке и ноге — науке ради, као што рече. Да што је вели — докгор и научен. „А ти немаш ни права, да се ту ваздан опиреш," рећиће ми. „Море, мене награђују чином и орденима за моје заслуге! А шга ми све за вас простаке чинимо, то ви мућурле ни не знате!" Патако ме кињио и кињио, па онда рече некаким страним, потешким именом, да ми се боља зове тако и гако, па онда оде. Ал' мене читаву недељу дана болеле и руке и ноге два пут јаче по пре. „Велите, овде сам увек сама, увек такб сама! Е, није! Нисам баш увек сама. Обиђу ме тако по који пут. Та ја сам тако мирнапа не сметам никоме. Девојке из села дођу тако мало на разговор, па ћаскају ту преда

мном; кагкад богме дође ми и по нека побожна хаџијница, па ми приповеда о своме хаџилуку у Јерусалим или Кијев, о светим местима. Па онда ја се и не бојим, што сам тако сама. Ко ће се још о мене јадну огрешити? — Воље кад је човек сам. Сто пу га боље Слатки господине, немојте ме слати у болницу .... хвала вам на доброј вољи! Само вас молим, маните ме овде, голубе мој!" „Но, па гато ти драго, Лушо. Како ти воља. Силе нема. Ја сам мислио, учинићу ти неко добро." „Знам ја, господине, да сте ви то хтели мене ради ал' слаткп господине, кад је још ко другоме помогао? Ко зна, како је другоме на срцу? Помози се сам, па ће ги и бог номоћи! Ви можда не верујете, ал' другда кад овако сама лежим, дође ми, е у читавом свету нема никог ван мене. Чини ми се, ја сама жнвим. А још кад ме ко благосови и прекрсти, нема ту онда да што мислим, да што мозгам — мислиш руком однето. Да, јест бога ми, то ти је за дивно чудо!" „А о чему ти то размигаљаш? Шта, имаш ти да лупаш главу?" „Ни то вам, господине, не знам рећи. То се не да казати. А после све заборавим. Тако се на мене навуче, као оно какав облак, разлије се — а после ми је некако добро, тако добро! А шта је управо било, то не знам, да кажем. Ја само једно знам: да је било кога око мене, не бих од тога ништа осећала — нигага до моје несретне боље." Лугаа тешко уздану. Прса је тако исто изневерише као и сви остали удови. „Боже мој, господине, кад вас тако гледим, па ми вас је бага жао," почеће Луша изнова. П А мене, бога ми не треба, да вас је баш здраво жао. Ето могу вам казати — и сад још . . . . ви се за цело још сећате, како сам некад била весела, како сам била раскалашна неваљалица! еле . . . шта хтедох рећи ... да ... ја још и сада другда певам . . .." „Ти, ти певага?" „Да, певам оне старинске песме од кола, певам после бајалице, божићне песме, па и друге. Знала сам их сијасет, па их јога нисам позаборављала. Само не певам вигае оне песме при игрању. Нису вигае за мене." „На како их ги то певаш .... гихо, у себи?« „Па тако, а и на глас. Да богме, да не звоне више као некад — изгубила сам глас ал' опет могу се разумети. Рекла сам вам већ, мислим, да ме неко девојче, тако другда обиђе и надгледи — нека сиротица. Знате, лако запамти, па сам је већ научила неке четир песмице. Ви ваљда не верујете? Но, па чујте! ..." Луша прикупи сву снагу Мисао, е то скоро полумртво створење хоће, да ми што отпева, и нехотице ме ужасне. Ал' јога не дођох ни себи, а већ ми у ушима задрхта некакав слабачак, но при свем том чист и сигуран звучак . . . за њим други, па трећи. Певаше неку од оних мелодичних, тужних, руских песама, при чему израз на каменитом лицу а да јој се и најмање изменуо, ал' те тако дира, тако јој је песма пуна израза, да ме ужас већ прође, па ме неко сажалење, дубоко, истинско сажалење до срца дирну. пОх, не могу више," прошапута од једном. пНемам више снаге. Већ сам се и одвише радовала, што сте дошли." Склопи очи. Метнем руку на њене мале, ледне прстиће Она ме погледи, па онда сведе своје тамне веђе са златастим трепавицама — баш као оно у старих кипова. Још се једном заблис.таше у полутами тешка суза одрони јој се низ образе. Ја, као и пре, а да се с места макнем.

„Боже мој, баш сам дете," рече Луша од једном необично гласно, па разрогачи очи, не би л' угушила гу издајничку сузу. „Донста, треба да се стидим. А шта је мени? Та тога не би већ одавна .... још од како ме је оно обигаао прошлог пролећа Василије Пољеков. Док је био код мене, па са мном диванио, но, дотле није било ништа, ал' чим он оде, а ја у себи удри у плач. Откуда то? Но, боже мој, та ви знате, код нас жена сузе нису баш тако ретке! — „Господине« мољаше ме Луша „ви за цело имате мараму при себи ако се не гадите, а ви ми обришите очи!" Ја јој испуним жељу, па јој осгавим мараму. Она је испрва не хтеде узети: „Шта ће мени тако лепа марама?" Марама била обична, ал' бела, чиста. Онда је узе међу своје слабе прстиће, па их више не раствори. Обикнув се номрчини, где смо, могао сам већ да разликујем њезине црге, шта више приме гих и оно руменило, штоно просјајкиваше кроз ону бронзас.ту боју њезине коше, могао сам — бар ми се тако учини да нађем на лицу јој и трагове некадање лепоте. „Ви ме запитасте, господине" поче она оиет, „да л' могу, да спавам? Ја, збиља, мало спавам, ал' заго оиет сваки пут сањам. Никад се не сневам болесна, него увек здрава и млада .... Једно ме само растужи: кад се пробудим. Хоћу, да се пружим, да се макнем, а тек осетим, да сам укочена, чисто прикована . . Ал' шта сам један пут нешто лепо сневала! Баш вам морам приповедити. Чујте само! Сневам, а ја као стојим у пољу, а око мене свуда нека зрела, висока шеница, све се шути као смиље .... а крај мене неко опако, бесно псего, па да ме уједе, а да ме уједе! Онда опет сневам, а ја као имам српу руци, ал' није срп, као други срп, него баш сам месец. Па тим српом треба као ту жуту шеницу да жњем. Ал' од велике жеге и припеке осећам, тако сам, боже, уморна, тако уморна! А месец све ми очи засењује. Па онда опет дођох малаксала, боже, малаксала, све ми руке клону. А око мене цвета све сам различа I — па велик, па пун. Све се плавет ни, па сви на мене гледе. Ха! помислим јасад ћега лепо да набереш цвећа, та Василије обећао, да ће доћи! 'Гако ћу пре свега да оплетем леп венац, а са жетвом ћу већ после бити готова. Тако сам вам брала, брала цвећа, до миле воље. Ал' бага као да су ме урекли: никако да будем готова са венцем. Узмега цвет, а он тек нестане, узмега други, и тај нестане, па тако колко се год пута машим за цвег. Онда чујем, како ми неко придолази, па све виче: Лушо! Лушо! ... „Јух! тужна", помислим у себи. „Шта ћу сад, наопако? Још нисам готова! Ал'шта ту? Ове један враг. Мегнућу ето тај срп на главу; и онако изгледа бага као нагаа капа „кокоганик" .... Што рекла то и учинила. Ал' тек гато ја метнула мој кокоганик на главу, ал' ти се заблистах и ја и цело поље око мене у дивној месечини . . . Гле опет сад! . . . На врховима од влаћа помоли се наједан пут чисто лебдећи — не Василије него баш сам спаситељ! Откуда сам знала, да је то баш он био, то опет не знам казати •— тако га сликаЈ *у. Ал' он је био зацело! Голобрад, висок млад, па сав у бело — само иојас златан — па ми пружи руку. „Не бој се" рече „накићена невесто моЈ *а, ходи мени! Ти ћеш у мом небесном царству коло водити и небесне песме певати." Ја се поклоним, метанишем пред њим, па га пољубим у руку. Ту ме зграби оно пакосно псето за ногу, па би да ме задржи — ал' ја се приљубим господу. Он полети горе; крила му се раширила преко целог неба — исто у галеба ја за њим, те тако ос/гаде оно бесно псето. Ту сам тек видила, да је оно псето моја боља, а за њу нема места у небесном царству.«