Србадија

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 6.

84

• 1уша опет ућута за један тренут, онда настави дал.е: „ Још сам једаред нешго сневала — ил' је то биио какво мривиђење — бог би га свети знао! Учинило ми се тако, а ја лежим баш у овој котарци, а моји нокојни родитељи, ето их тек мени — знате и отац и мати •па ми се дубоко поклоннше. Па да су бар што год рекли. Ја их нитам: а шго се ви, мнли родитељи, клањате преда мном, вашом ћерком? А они веле: Ти си у свету много, много патила, па си не само своју душу олакшала, него си још скинула и са нас наше грехове. Нама је сад због тебе на оном свегу много лакше. Твоје си грехе већ одужила, а сад се патиш за наше . . . Кад то изговорише, а они се поклонише на ново, па их нестаде, а око мене онет само пусти зидови ове котарке. После сам дуго лупала главу, шта би то управо било. Па сам казала то и попи на исновести, ал' он вели — није било откровење, тако се шта, вели, приказује само свјашченим лицима." „Па сам још нешто сневала" настави Луша. „Баш вам морам приповедити. Знате, дође ми, а ја као седим. Пошла на неки далек пут. Седим тако под једном сеницом. Ту ми је иалица у руци, ту завежљај на нлећима, а на глави повезана марама, баш као жене кад иду V намастир. Па имам, боже, још далеко, далеко да идем. А нокрај мене пду све неки људи у намастир, па иду, божб, полако, нолако, баш као да их ко тера; па свн на једну страну. Па сви невесели, па све налик једно на друго. А из мећу њих видим као једну жену. Читавом главом виша од свију, па у иекој чудној ношњи — видим није Рускиња. А лице јој некако хладно, чудно па строго, баш као да се сва исгшстила. Па што је највеће чудо, дође ми, а ње се као сви клоне. Тек се она наједаннут окрете, па ти управо мени. Стаде, па ме гледи. А очи јој некако велике, жућкасте па бистре као у сокола. ,,Ко си ти, море?" упитам је. „Твоја смрг" вели она. Уместо да сам се поплашила, а ја сам се још обрадовала, чисго ми је лакше, па се нобожно прекрстим. А та жена, моја смрт рече ми као: жао ми те је, Лушо, ал' те још не могу повести. Убогом! . . . Ох, боже мој, како ми је било жао на те њене речи. — „Поведи ме, мајчице, голубице елатка,,новеди ме!" . . . Ту ће се моја смрг мени окренути, узе ми пребацивати и храбрити ме Чула сам добро, да ми је рекла и сахаг, кад ће дођи, ал' некако неразумљиво, нешто нејасно .... Чини ми се, рече, после нетровског поста . . . Онда се нробудим Кто видите, тако смешно сад све сањам". Луша се мало замисли, онда подиже очи горе, као да се моли богу. „Тешко ми је само, што каткад по читаву недељу не могу ока да сведем. Лане пронугова овуда једна госпођа, видила ме, па ми дала једно стакаоце са капљицама од сиавања. То ми је много иомогло, могла сам да спавам, ал', туто моја, сгакаоце ми се већ иснразнило, Не знате л' ви можда, какав је •го лек. Како би се, боже, могло добити?" Та госпа мора да је Луши дала опијума. Обећам јој, да ћу јој набавити одмах гаких капљица, ал' не могу никако да се начудим њеној неизмерној трпељивости,што јој и рекох. пАх, госнодине," вели она „узели сге ту ваздан говориги о мојој трпељивости. Боже мој, шта је то према Симеону Столпнику, што је стојао тридесет година на једном сгубу! Па онај други светац, што се даде до Г РЈД И уконаги у земљу, памумрави сво лице нзглођаше. Ил' како ми оно неки црквен човек прнповедаше: да има, вели, нека туђа земља, па је освојили њени душмани, Агарјани, па које метоше на муке, које ноубијаше све становнике, на никако да их се народ опрости. Онда се појави међ њима — тако

ми црквењак приповедаше — једна чиста, света девојка, узе неки грдан мач, тури на се оклоп од два пуда, удари на Агарјане, па их све стера у море. А кад их растерала, а она им вели: сад ме морате спалити; тако сам се завеговала. Ја морам умрети за свој народ на гломачи. Онда је Агарјани узеше, на је спалише; ал' народ је од то доба остао увек слободан. Видите, то се зове јунаштво! А шга сам ја према томе?" Јако сам се зачудио докле и у каквом облику доире легенда о Жан д'Арци . . Онда ћу запитаги Лушу, колико јој је управо година. пМожда и дваест девет, ал' свакако још није тридесет. А што бих још и године бројала?... Збиља, хтела сам вам још рећи " Ту се у ио речи нотмуло закашља: узе јечаги и стењаги „Ти много говориш," примегићу јој, „може ти шкодиги." »Имате право" шапуташе она, да се једва чује. „Наш диван мора и онако један пут престати, а шкодило ми а не шкодило све једно. Него кад ви сад одете имаћу онет доста времена, да ћутим. Само се радујем, што сте ме тако трпељиво саслушали — бар сам се могла изговорити — све што ми је на срцу. А, знате, то ми тако добро чини!" Почнем да се праштам, обећам јој наново, да ћу јој одмах послаги лек од сиавања, замолим је још једном, да се добро нромисли, треба л' јој шго, па да ми само каже. „Доиста ми баш ништа не треба. Ја сам, хвала богу, са свачим задовољна," шапуташе Луша с највећим напрезањем, ал дубоко гронута. — Бог вам дао свима здравље! Него, слатки господине, не бисте ли могли наговорити своју матер — та мужици су овде нонајвише гола сиротиња —- па да им бар нешто смањи данак; немају ни земље ни опреме. Бог би вас за то наградио, а сирогиња би вас благосиљала и за вас се богу молила. — А што се мене тиче, мени не треба ништа — ја сам са свачим задовољна«. Дам јој реч, да ћу јој испунити молбу, па већ пођем вратнма, кад ме она још једном зовну натраг. „Сећате л' се, господине", ноче она још једном, а очи јој се засјаше милокрвно и љупко, поготову оним старим, некадањим сјајем, а усне јој дођоше ми некако необичне — „сећате л' се још, какве сам курјуке имала? Скоро до колена! Дуго сам се ломила Така коса! . . . Ал' ја, каква сам, како да се чешљам? Па тако дам, те ми је одсеку . . . . А сад, збогом господине ... не могу даље . . . ." Истог дана, пре но што одох у лов, дођем са сгаростом на разговор о Луши. Чујем од њега, да јеу селу зову „жнве мошти"; а иначе није ником на терету. Па се ннкад нит тужи нит јада на своју судбину. Неће за живот главе ништа заискаги; баш напротив. Па је на свему тако захвална. Па да ће коме воде помутити, гако је мирна — нрава мученица. „Но како је" тако ће мужик завршити „како је бог иустио на њу ту напаст и покарао је, то је, да богме због њезиних грехова. Ал' ми се у го не пачамо. Да бисмо ми на прилику рекли: гако јој и греба, и право је — о, боже склони! Нека се она сама нере како зна!« После неколико недеља чујем — а моја Луша умрла. Смрт дакле збиља и дошла по њу . . . . на баш после петровског поста. Доцније ми приноведаху, да је уочи смрги цели боговетни дан све чула нека звона, ма да је Алексејевачка црква преко пег врста далеко, а није била ни недеља, него гежатник. У осталом Луша увераваше сваког око себе, не долазезвонаодцркве,него под горе". — По свој прилици не смеде рећи ,.с неба«. М

КУРШУМ. Од Александра Нушкина I. Весмо вам посада у варошици Н., а живесмо као и други армијски ОФИЦири: у јутру на веџбу и тркалиште, у подне на ручак код зановедника пуковније ил' код каквог Чиве крчмара, а у вече пунш и карте. Ама у једној кући у свој варошици да имадосмо приступа — слаб изглед на какве сватове. Него бисмо се састајали час код овог, час код оног другара, па онда куд погледиш свуд је униформа. Један једити од нас није био војник, могао је имати својих тридесет пет година; ал' ми га сматрасмо скоро као старца. Са свога искуства имао је неку превагу над нама, а мрачно лице, његова опора пресуда о свачему јако се такла наших срдаца. Прошлост му је завијена у најдубљу гаму. Сваки би рекао, Рус је, ал име му је туђинско. Пре је служио код хусара, лепо је догерао, ал' нико да дозна зашго даде осгавку, па се повукао у гу јадну селендру, па сад ту живи, како се узме: и трошаџијски и сиротињски. Увек иде пешице, носи све једнако неки стари црни огртач, ал' ће зато сваки час гостити све часнике у нашој пуковнији. За ручком ће да богме бити цигло два три јела, што их је кувао неки ислужени војник; ал за гим скромним ручком шампањскога да ее купаш у њему. Нико му не зна нн имена, ни како стоји, па да би се когод усудио да га запита о томе. Имао је кијамет књига, војничке ствари и романи; драге би их воље позајмивао, па нх више никад и не иште, а тако исто не би му на ум падало, да врати позајмљене књиге. Це° дан пуца из малих пушака. Ј соби му зидови сви прорешетани, долазе ти као саће у кошници, а читаво чудо скупоцених ииштоља: то ти је сав накит у том жалоеном стану. Силним веџбањем тако се извештио — да ти памет стане. Ја мислнм, кад би му нешто пало на ум, да пуца на кићанку од Феса, за цело се не би ни један од нас ни по тренута устезао, да тај Фес натуче на главу. Прн састанцима чешће би се повела реч о двобоју, ал Силвијо хајде да га гако назовем — не би се никад плећао у нагп разговор. Једном ће га неко загштати, да л' је он кадгод делио мејдан ? Он ће на то на кратко рећи, било је — вели и гога неколко пута, ал' не рече даље ни речице; као заливен. Мн смо да богме могли видети, да му је неправо, кад га тако што пигају. Као судисмо, ништа друго, него га савест мучи, кад се сети бог ће знати какве жртве своје сигурне руке. Ал боже га склони, да ће икоме пасги и на памет, да помисли, Силвије се ту могао кукавички показати. Има другдаш људи, па док га погледиш, а тн већ видиш, да тако што год нема код њега. Можете мислити, како смо се убезекнули, кад смо чули што ћу сад да вам приноведим. Један пут ручали ми — нас неких десе горо кодСиливија, па смокао обично, мало боље повукли. Нозовемо ги га ми, да даје банку. Изнајпре се стао устезати, није се скоро никад каргао, ал' најпосле ће дати донети карге, положи недесет дуката на сто, те партија поче. У таким би приликама ћутао као заливен, избегавао би сваку препирку, свако „разјасненије." Дели л' се, да се ко год помете при поентирању, то биСилвијо без ваздан разлагања на просто изравнао разлику, па би своје „добре" написао кредом на сто. Ми смо му знали навику, па смо га манули. Ал' сад се међ нама десио и неки потпоручик, новајлнја, који није знао Силвија, а при том расејан за игром. Помете се у рачуну, а Силвијо то, као обично, понрави. Потпо-