Србадија

Св. 6.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Баш се видело, како су се гроФ и гроФица радовалн, што сам се ја мало ослободио. Па како је он то врага пуцао? запитаће гроФ. Како? Лепо; на прилику на муву на дувару. Ви се смејете, госпо, ал' го је цела истина. Другдаш види гако муву па тек повикне: Руска! Дај моје пиштоље! Руска донесе набијен пиштољ, па за тренут —совершиша сја: мува од танета сва размрскана. Но, то је много! рећиће гроФ. А како се имело том нишанџији? Силвијо, господине. Силвијо? повика гроФ па ђипи. А ви сте познавалн Силвија? 0! знао сам га добро; били смо добри пријагељи. Официри од моје регименте смаграли су га као свога друга. Ал' ево већ пет година, како о њему нисам чуо ни речи. — А и ви сте га, господине, познавали? Да, да, то је он! Он ће бити! А није вам он ништа приповедао, онако нешто чудно? Мисли л' ваше високородије ону игранку, где је добио ћушку од неког балавчета? А он вам не рече, како се то балавче звало? Није ми рекао, ваше високородије, одговорићу ја, па као да сам нешто слутио, придодаћу . . . Ја нисам то знао, господин гроФе .... онростиге .... можда сте ви . . . . Да, ја сам то био, рећиће гроФ сав запурен, а она пробијена слика гамо, то је сведок нашег последњег сас/ганка. Ах' слагки! рећиће гроФица, молим ге, ако знаш шта је бог, немој о томе говормти; сву ме језа хвата. Молим те! Морам го приповедити, рећиће гроФ, па окренувши се мени продужиће: Чули сге, како сам вам пријатеља увредио; е сад да чујете и како се он осветио. С тим ми речма понуди столицу, а ја га станем пажљиво слушати. Пре пет година оженим се ја, па сам први месец са женом овде пробавио. Овде сам проживео најслађе дане свога живога. Онда дође нешто, па ми је и данас гешко, кад се гога сегим. Једно вече јашем ја са женом. Коњ јој нешго зазире, она, вели, боји се, даде мени узде, а она се сиђе на ће —вели — полагацко кући пешице. Кад ја у авлију, видим тамо нека кола, па чујем, да је дошао неки странац, има са мном нека посла, ал' неће да каже свога имена. Чека на мене у мојој соби за рад. Ја уђем. Видим неког човека у прашњавим хаљинама и дуге браде, где седи при камину. Нођем њему ближе, да видим ко је. ГроФе, познајеш ли ме? рећиће ми, а глас му дркће. Силвијо! повичем ја, па морам рећи, сва ми се кожа најежила, а коса накострешила. Да, ја сам, рећиће он. Ти знаш, да ја имам још један добар Фишек .... ја сам дошао, да мој пиштољ испразним. А ти? да л' си и ти спреман? — 'Гу извади пиштољ из џепа са стране. Ја одмерим дванаест корака, станем на белегу, па га замолим, да само што пре пуца, док ми није дошла жена. Он се узео устезаги, па заишге свећу. Слуге донесу свеће. Ја им заповедим, да никога не пуштају у собу. Онда опет станем на белегу. Силвијо напунио ништољ, па нишани. Ја бројим тренуге, а мисли ми одоше за мојом драгом женицом. Тај ужасни минут протече .... Силвијо спусти пиштољ. Жао ми је — вели — што пиштољи нису напуњени трешњевим зрневљем. Ал' тане је потешко, а мени ово не изгледа као двобој, већ ми долази убиство. Не могу ја да нишаним на човека с празним шакама. Него де, да мн почнемо мејдан из нова. Нека реши срећка, ко први да пуца. Мозак ми се завртио, свет се око мене окрену Чини ми се, да нисам пристао

на то. Поред свег тога напунимо још један пиштољ, начинимо две срећке. Силвијо их баци у ону капу, што сам му је ја пројурио танетом. Опет срећка мене допаде. Како ми је било, и како ме је натерао да пуцам, ја то све не знам. Ал' то је истина, ја сам пуцао, а куршум проби ону слику тамо. Ту гроФ показа прстом на ону слику, што ми је пређе пала у очи. Његово лице пламти, грофичино бледо нребледо, а и ја се не могох уздржаги да од страха на дрекнем. Ја сам пуцао, продужиће гроФ, па богу хвала, што сам промашио Намргођен узе сад Силвијо на мене да нишани — у тај се пар врата отворише, а Маша рупи унутра, па ми се баци око врата. Кад њу видех, дођем себи. Слатка Маша, зар не видиш, да је то све само шала? рећићу јој. Како си се уплашила! Иди молим те, попиј чашу воде, па онда можеш опет доћи, па ћу ти преставити свог старог другара. Маша ми не верује. Је л' истина, рећиће, обрнувши се Силнију, реците ми, је л' истина, да се ви само шалите ? Ваш се муж увек шали, моја госпо, рећиће Силвијо. Шале ради ме је једног дана ћушио, из пуке ми је шале и танетом капу пробио, а и сад је из шале само промашио сад је на мене ред, да се и ја мало нашалим. Ту диже пиштољ, па поче да нишанина очиглед моје жене. Маша му се баци пред ноге. Устај! Срам те било! повичем ја, а сав сам побеснио. А ви господине, престаните мучити једну слабу, несретну жену .... хоћете л' већ један пут пуцати или не? Нећу, вели Силвијо; ја сам задовољан. Вндио сам ти забуну, твој страх, натерао сам ге, да још једаред на мене пуцаш. То ми је доста остављам те твојој савести. С тим речима изиђе, ал' на прагу ће се још једном окренути, па онали — скоро и не погледавши тамо — на слику. Куршум је проби баш до мога. Моја жена пала у несвест. Слуге блеје за њим од силна упренашћења. И не покушаше, да га задрже. Он се сиђе у авлију, викне на кочијаша, да преже, па док смо ми себи дошли, он већ одјездио. ГроФ ућута. Што ми он рече, то би свршетак од приповести, чији ме почетак тако јако дчрнуо. Ал јунака од те приповетке моје очи више не видоше. Кад оно Александар Ипсилантис ђипи на Турке, придружи му се Силвијо. Добијезаповедништво над једном четом хетериста. Доцније рекоше, пао је у битки код Скуламане. М. «НАРОДНО СУЈЕВЈЕРИЈЕ, или ВРАЧАЊЕ, СЛ-УТЊА И БАЈАЊЕ. Скунио н описао ДИО ДЕВЕТИ. Нечисти духови. з). Вила и виленик. 1. Вила је ио иародном мишљењу и казивању једна од најглавити басновјерија, о којој би требало да боље перо од мојега обрати достојну пажњу, и да јој дадне дотични накит и прво мјесто у будућој народној митологији. Ко је читао народне јуначке пјесне и друге мале, видио је, шта народ о вили мисли и вјерује, и да све и сва спада на старо грчко

митологично име ,,Венус, богиња љепоте, а при том чарања н војевања Шатор пење Угрн-Јанко На вилино разбојиште, А на вучје нгралиште Па вила запријетила Јанку: Ајд' отале Угрн-Јацко! Ако запех стрјеле моје, Стријели ћу тебе Јанко, и т. д. 2. Виле, каже пок. Вук 8 ), као што се и по овим крајевима говорн, живе по великим ггланинама и по пећинама обично около ријека, наоколо дубоки језера, ђе се љети у друштву купају, покривши своје прси с њезином дугачком златоруном косом. 3. У народним пјеснама, и колнко с.ам ја могао у народу чути, зову се под четири различна имена, а то „Равијојла;" „Приморкиња," које по приморју жнве; „Загоркиња", које по гори живе, и „Златокоса." Оне, по народноме доказнвању, неће ннкоме никаква зла учинити, осим само онда, ако им ко у нечем скриви, као н. пр. смести њиово коло, нграње и купање, а кад ко што скриви, убију га стријелом обично у срце, или га ране у руку или у ногу, а многе некаквом травом заслијепе. 4. У народним пјеснама налазимо, да су се многи наши стари јунаци (као Марко Краљевнћ, Јанко Сибињанин, Милош, Реља, Цмиљанић, Јанковић, Новак и Грујица и т. д.) с вилама братимили, и да су их вазда у пријеким мукама у помоћ призивали: „Ђе си данас? посестримо вило! Да л' ми њеси тврду вјеру дала, Да ћеш мене у ненољи бити? Помоз данас, али икадаре"! А она му из облака одговара: „Срамота је по два на једнога. Да л* ти њесам вазда говорнла Да не пијеш врх ножића вино? Данас би ти био у невољи." Па се он дошјетио да има „у потају ножа, те га извади, и Турчнна распори: Кад у њему три срца јуначка, Једно му се бјеше уморило, А друго се бјеше заиграло, На трећему љута гуја спава, Па је гуја у глас цнјукнула: пМоли Бога каурска делијо! 3 ) Да се њесам била пробудила, Данас бих те за срце ујела." 5. Ево како народ у опће онисује виду: а) Оне се не рађају као остало божје с.творење, но као воћка нлн цвјетови, у прољећу остају бређе спрам сунца и јутрење росе, а рађају се зими по њиовим пећинама. б) Она је свака у Фигури као највиша и најљепша ђевојка, бијела као лијер, а румена као ружица: — Ни вила јој, брате, друга није — А љепша је од икакве внле 4 ). в) Оне су вазда голе, гојне и снажне, само што њновом дугачком, златоруном и вазда расчешл,аном косом покрнвају своје читаво тијело с пријед и озада; г} Оне доје своју ђецу све док на ноге ус/гану и саме за себе своју храну могу добитн (некакво горско биље и ковиље). д) Оне, народ вели, радо подоје чије дијете, кад га виде, да је гојно, па ако је мушко, буде одвећ снажно мимо други људи, сретњо у свему, и да га не може пушка убити, а ако је женско, да ће бити гојна, јака и лијепа као и вила; ђ) да чешће пута украду, или из наручја отму матери ди|ете мушко, однесу га у њиову пећину и до своје петнајесте године, побративши се шњиме, опреме к матери, а она га питала: (НИЈ — Ђе си снне? магерина рано! Ко те тако узгојно мајци? Ко ти даде крила и оружје? а он њој каже, како су га уграбиле виле и дојиле, и у пећину подраниле:

1) Вуков ковчежић, на страни 72.

з) ЈКивот и обич. нар. ерп. на страни 211.

3) Муса Кесеџија и Марко.

4 ) Народие срп. пјесне књига III.