Српска књижевна задруга у 1895. години : годишњи извештај

Т. Живан „Кивамовић објашњава да се управа у овоме питању није смела обзпрати само на мотиве естетичке, већ и на практичке. Задруга не. може улепшавати Београд, што је, у осталом, лепо, ако је могућно. Задруга се за ово кратко време од како постоји селила већ 4—5 пута, па је опет увек била стешњена, вукући за собом огромне терете својих књига и другог имања, које, хвала Богу, већ има. Она би се могла према својим потребама наместити тек онда, када би имала свој дом, а не би бпо згодан начин вечитога закупа, а још мање би било добро да туђа имања преправља за се, што би изазвало још веће трошкове и још веће станарине, а да сеи не помињу накнаде штете, које би могле произићи. Тај је мотив највише покретао управу на размишљање, како би Задруга што пре дошла до свога крова; а да би от клонила сваку омашку, зато се и обраћа скупштини да добије директиве за своју намеру. С тога би требала господа да се што прецизније изразе о том.

Г. Коста Д. Главинић мисли да јег. Љуба Јоксимовић претерао, кад је рекао да то била спекулација, када би Задруга уложила новац у имање. Стални капитал сада вуче само #7, а када би се уложио у имање вукао би бар 67, и када је тако, што га не би на то п употребила, када се он п иначе не сме трошити и кад од њега не зависи издавање књига.

Потпредседник 2. ШП. П. Ђорђевић мисли да неки од предговорника нису довољно ушли у суштину рада Задругина. Она троши сав годишњи 0трошни капитал на своја пздања, те даје и више и боље него што је при оснивању обећала. Што пак има и сталнога капитала, то није“ стекла ни спекулацијом ни на штету бољих и многобројнијих издања,