Српска независност

203 —

инње прва признати Аустро Угарској пуно суверенство над Босном и Херцеговином. — та Србија. на велико извенаћеље наше, век је ТО учиниха, У аустро-угарско-сриеком трговачком уговору утврђено је једном тачком, да аустро-угарсии по даници Босне и Херцеговине нмају права да набавл.ају ненокретног имања у Србпјн. а исто тако да иоданици Србије могу таког имања нмати у Боснн п Херцеговипи. Но како ни становници Србије ии они из окуппранпх провинцпја не осећају воље да далеко од куће н огњишта свог кунују пмања, те би се веК и због тога могла „стилизација и дотичне тачке сматратн за главну ствар, а сама садржина за сноредну; то се, и норед тога баш кад би и сама садрашна одговарала узајамним потребама, нпак мора г ст11.1и.1ацији" цризнатиособито значење, нарочнто у ставу: г аустро-угарски поданици БоснеиХер цеговине." Мн смо све ово казалн одмах после познатог противзаконог расписа министра иравде и протумачили смо тај лакомислен акт Пнроћанчеве владе онако као што га ево и у Бечу разуму. Мн немамо потребе да доказујемо, да је београдска влада н ту „Формулнсану усдугу" учинила Аустрији на рачун наше народне мвевје на истоку, али да је ово п сувише од српске владе која би хтела да „впсоко држи заставу национадне полптике", — то више нико не сме спорнти.

ПОЛИТИЧНИ ПРЕГЛЕД Немачки „ Рајхс-Апцајгер " донео је на чеду листа овај указ немачког цара и пруског краља Виљема са преманотппсом кнеза Бисмарка: „Уетавом је ограничено. алн ннје поништено право краља, да по своме нахоћењу поставља владу и уиравл>а цолитнком пруском. Државни акт краљев мора носити нремаиотпис министров. и њега, као што је и пре устава бпло, заступа минпстар; но он остаје акт краљев, којп је нотекао из његових нобуда, п којн њиме своје мпшљење по уставу изражава. С тога је неправилно и помућује уставно право краљево, ако се тај акт преставља као дело одговорног министра а не самога краља. Устав пруски је израз монархијски традиција ове земље, а развитак њихов

почива на^живим односнма између ; краља и народа. Ти се односи не дају цренети на министре краљем ; постављене, јер су везани за личност краљеву; њихово очување је | државна потреба за Пруску. С тога је моја жеља, да се у Пруској н у законодавним телима царевнне не сумња о моме н мојих наследника I уставом ујемченом нраву да лнчно 1 управљам ноднтиком моје вдаде, и ! да се сузбије мишљење, као да би чланом 43. устава изречена непри; косновеност личности краљеве н иој треба одговорног преманотниса за | моја државна акта одузела краљевим | указима природу самосталности. Задатак је мојих миниетара, да моја ' уставна нрава, ограђујући се против ( сумње и крњења, заступају. То исто | очекујем од евнју чнновннка. Далеко је од мене, да у слободу нзбора днј рам, но за оне чнновнике којнма је ' новерено извршење мојих државних ; акта, и који ее но томе дисциплн; нарним путем могу из службе отнусI титн, раснростире се званнчном за[ клетвом примљена дужност и на зај стунање подитике моје владе и нри ; изборнма. Ја ћу с благодарношћу нрнзнатн верно извршење ове дужности и очекујем од свцју чнновника, да ће се и ирн изборнма од сваке агцтације цротив моје владе уздржатп". Тако цар Виљем у деветнаестом веку, у добу, кад се утврђује у једном од првих народа евронекнх републнканска владавнна. Тумачнти ј овај указ царев са свим је излишно; он се може назватн моралннм државнпм ударом — нротнв устава нруског, који је не Формално већ стварно једним потезом Виљемовог нера уништен. Тај акт је почетак апсолутизма. — Бокељски устанак нреотима све внше мах. Самн аустријски лне! тови ирпзнају да је устанак у нуном јеку, што, у осталом, најбоље сведоче нрнправе у министарству војном. одакле се неирестано шиље војска у Далмацнју. За Аустрију је овај пајновијн нокрет бокељски у толико опаснији, што се и у Боснп а нарочито у Херцеговини опажају свн знацп револуцнје п што међу Бокељима и Херцеговцпма

влада споразум, који ће, без сумње. чим настану озбнл.ни дани, прећи у отворен" савез. То је прва злокобна носледица аустријске источне политике, то је првнза Аустрију нзненадан резултат њене окупације у Боснн и Херцеговини, резултат. који може отворитн очи аустријској дннломацији. да за њу не цвега цвеће на пстоку. Јер докле бн боке .Ђскп устанак без Босне и Херцеговнне, као оно пре 10 година, остао локализован. данас Бокељи у друштву са Херцеговцнма дају целом нокрету много важнији, а по Аустрију много онаснији вид, јер се данас буне против Аустрије и њене унраве н стари граћани које у дугом ннзу годнна није умела да задовољн. н нови, којнма је Европа мислила олакшати стање те пх је Аустрнјн поверила, па сс сад, после трн године дана, јасно ноказало да аустријска политика није кадра да умнри и задовољи народе балканске. То је најважнији моменат овог нокрета. Аустрија ће можда угушитн револуцију, али никад неће угушити јасно незадовољство тнх народа. никад неће збрнсати срам еа чела да је иосзе кратког времена морала ноново да оеваја Босну н Херцеговнну. У ствари се ноказало да њена унрава није нншта боља од Турске, јер је народу омрзла и огорчала за ово кратко време, кад се решио да на ново етавн све на коцку зарад опстанка свог. У оеталом. кад се у њеним старнм границама дижу бупе, онда је природно да у њеном државном склону и њеној управи не лежи моћ да осваја и задовољава народе, којп су читаве векове робовали под Турцпма, н којпма је Европа признала нраво на бољи живот. Аустрија завршује своју улогу наистоку;још се неко време може силом одржатн у Воснн и Херцеговинн, но како је „свака сила за времеиа". тако ћс једног дана н тој сили доћн крај.

Клеветницима. -Видело" у евом 1о0 броју у уводном чланку, трудећи ее да избор владиног кандвдата, за поелашша београдекогпред! стави у светлијој боји, и шиме бар у

неколико сахрнЈе величиву пораза претрпљеног у изборима по унутрашњости Србије и побијајући значај и важност опознционих кандидата н шиових бирача дотиче ее непристојио и клеветнички и мога имеиа тврдећи у иропији да сам ја „богаташ, који све што има, може захвалити беспристрасној народној правди." Знам, да је виделовцима још криво на мене због мог познатог рада у 1858 и 18.^9 год. као и због мог учешћа у извесном решењу касационог суда при питању о падлежности еудекој у познатој тополској ствари. За тај мој рад не потребујем пикакова правдања: јер знам да саму обојим приликама радио иајсавеснпје и по својој дужпоети. А најмање осећам потребу да "е за те моје радње извињавам „виделовцима" који су својим сокачким трдњама постали презрења достојни. Узгред ћу само наноменути, да је и ј Г. Чумић мало раније од тополског догаћаја, Пивши тада чланои касацијоног суда, V сасвим сличном питању (о надлежности војсннх еудова за цивилне у саучашћу са војеним лицама) гласао самном заједно и осталим еудијама, онако исто, како сам ја поеле, са осталим су; дијама, решавао о надлежности у топол1 ском догађају за г. Чумића. Да је то пптање о надлежности овако ; решио и г. Чумнћ који је то поеле као I оптужени побијао у тополеком догађају, I о томе сведоче зваинчна акта у касацноном еуду. А 'гв.о нпје непознато ни садањем пред; седнику „виделовачког" лгашЈСтаретва, ; као бившем тада члану касационог суда. Па поврх свега тога „виделовци" у | лицу Г. Пнроћанца онда бившег ми■ иистра правде вађоше да треба. због тих мојих савсстних и законих радова уклонити ме из касацноног суда те из освете пензионоваше ме 8 Марта 1881 годнне. Ла ни најмање пе марим што су ме „виделовци- пензионовали,јер хвала Боту, ниеам нмао нити еада имам, секвестер на платн. као што га је пмао„ виделова 1 ши" ! председнпк мпннетаретва прн одласку из ! касационог суда и еедању на министарску Фотсљу. До душе и нетражим да купујем екупоцене плацеве за зидање куће. као што сада аосле Вонтуове ере, чини исти иредседник виделовачког министарства. Али опет за еве што имам, смем светлнм образом свакоме у очп погледати. ! Ја ниеам .богаташ:" али опет имам то! лико да могу скромно и пошгено жнвити и као -пензионар." Благодарећи поглавито нас.теђу, а нешто и моме штедљивом животу, мени је обетанак оеигуран. А да је моје пмање н тековина на савеспој основн, о томе су уверени и сами моји клеветницн „впделовци",

— Хоћу да на тебп огдедам моју нову методу, одговори он вадећи из џепа уже са готовом замком. Ладан мп зној избп по челу. — А зашто баш на мепн? унитах ја старајући се да владам собом. — Зато што сутра у јутру морам да извршим суцку нресуду над двојицом преступника, па хоћу да од суцке комнсије добнјем за моју нову методу повластицу, а да не бих погрешио, хоћу прво на теби да опробам. И он шкринну зубима као звер. — Па у чему се саетоји та ваша .нова методаУ Продужпх Ја питати ненрнметно вадећи свој часовнпк. У часу мн сијну луч наде. Сказаљка је ноказивала нола једапаест часова. Кроз двадесет и нет мннута стићп ћемо на станицу, на којој ће се влак задржати десет минута. Ако би ми пошло за руком да извршење грозеће мн егзекуције одложим на тих 25 минути, ја би био епасен. „Мој ужасни сапутпнк нродужаваше међутим намештање ужета н није чуо моје цоследње нптање. — У чему се састојн ваша нова методаУ Упитах ја нонова дршћући од узбуђења. — Теби то није нужно да знаш. Скичај капут и оковратннк.

— Зашто ? — Зато што хоћу да те обесим. — Но ви овде немате где да утврдпте уже. —Наћи ћу где ћу да га утврдпм, и он указа на гвоздену шпнку у вагону о коју се веша иртљаг. — То ће битп сасвим ниско. прнметим ја. — Ти ћеш клекнутп, рече он п отноче утврђивати један крај ужета на гвозденој шпцци. „Ја опет погледам у сат. Остало је још 15 минути нутовања. Туга п бол падоше ми на срце. — Но ево, рече лудак затежући уже: сад је све годово. Свлачи се! викну ми он — или ћу те ја сам свући. — Добро, рекох ја, — но дозволнте ми пре тога да нанншем завештање. Вп ми то пе можете отказати, ипаче ће вас судска комисија новућп на одговор. „Мора бнти да је у мозгу несретног лудака заостала велнка норција уважења „нрема судској комиспји." Он цристаде. — Но, ниши само побрже, немам кад да дуго чекам. „Ја полако извадих из џена моју потнцу и нисаљку, екинем е лампе

покривало и отпочех што могох бр' же писатн по артијп. бројећи мпнуте. — Зар још није еве готово ?!.. ! внкну лудак. — Овог часа, одговорих ја уснокојавајућим тоном, бројећи сам у себп: — четрдесет шест. седам, о| сам, девет I „То су били секунди којн су прош| ли од тог времена од кад сам ја узео писаљку у руку. По мом рачуну I остало је још шест до седам мин. ! до станнце." — Но, доста! наједаннут осече ! се на мене сметењак и истрже ми нотицу нз руке. — Потпиште моје завештање као сведок, иначе оно неће иматп снаге, прпметих ја, међутим неприметио одломих оловку у нисал >1Џ1. „Он узе пнсаљку у руке и виде сломљену оловку. — Ово треба најпре подрезати. н нри тнм речима са ужасом видех како вади из џена прпкривен огромап нож. Атсо му наједанпут до1>е Фаптазнја да ме иосече? Но пе, он сасвпм спокојно подреза пнеаљку и нотнисавши неку шаротнну испод мог инсања, наново метпу пож у џен.

„Моја досетка добро прође. Ја сам најмање два мпнута времена изиграо. - Сад доле капут! повика он номамннм гдасом. Видело се да на н> паиђе настун бесннла. Очи му севаху од јароети. на уста му удари пена. Није било ни мислити о даљем противлењу. Ја отпочех скидатн са себе капут, непрестано изгледајући не ће ли се указати кондуктор. — Доле оковратник! цродера се он. Ја скидох оковратник. На колена! новпка он бесно, ухвагив ме за рамена и наслопившн се на мене целим телом. да сам морао клекнути. „У том тренутку разднруће звиждање докомотива заг.тушн све остало. С мојих груди евади се претешкн товар. То зднждање беше сигнал да воз улази у станнцу, за мене пак снгнал блискогизбављења." - Ја ти рекох, падај на колена! беснио је лудак потрееајући ме гиганском енагом. - Почекајте ва један минут; ви виднте да вас ја н без тога слушам но ми треба пајпре да видимо хоће ли конопац издржагп тежину мога тела. Ја ћу нре да се обесим о њега обема рукама. Лудак ме за један