Српска независност

— 256

Фесора велпке школе, неколнко посланика Народ. Окупшуине, чланова држав. савета, одабраних грговаца. Савету да председава мпнистар грађевина. II све би ишло својнм честнтим. добрим путем. иод јаком контролом и гаранцијом против злоунотреба. Железница је предузеће. Ннје даг.ле нн окружна ни среска грађевпиа. С тога онпма што 1>е да раде са колима и воловпма да се плати извесна накнада, дневнпца, колико 4а храну. Ми би по Бонтуовом уговору ш ест милиона годишње на несигурно .Јавсиш из зем-ке. Напрегнлмо своје силе. Обавестимо свет наш. Тај истн новац — узмимо п поделпмо нашим људима за њнхов труд. Омаље мостове и т. д. могу предузимати поједини предузимачп. Тако исто и 36 станица — зграда са нужним шунама — могу наши људи израдити. И Бонту није и ве би нпшта сам радио. II он је предавао посао појединнм страним предузимачима, који су онет ногађали пољске Јевреје п друге отпуштене инжпњере са рушевптих турскпх жељезница, да они граде и — нашу жељезницу. И тако, у име Бога, да продужимо ово ведико дело, својим трудом и својим трошком. Оно Ке онда бити у истини сриско и државно. Манпмо се Бонтуа и њему подобних коцкара. Србпја није за берзу. Послали сте је једном тамо, и ова је страдала. „Виделовнп" пли боље рећи стручни „Бонтуовци" — смејаће се на све ово. Они ће прогласити општу неспособност нашега народа за ову ствар, као да су они грешни и сатрвенп Талијани штосудо јучекопали, нешто више од једнога нашег човека. Онп ће се позвати опет на неки „3. јулн 1883" кад „треба" да буде железннца готова. Онп су то и лане говорили, па нпак ми имамо конвенцију без рока. И прбшде године нисмо ми морали на врат на нос склапатн уговор с Бонтуом. Нема те спле ни међу народног параграФа, којим би се у редовним приликама вршила контрибуција над имањем друге мање државе и нагонила се она да

о хз; и из дневника једнога нашега пријатеља по случају смрти грујице грујииа. IV. (СВРШЕТАК) Ја полако идем по цеоцу а све се огледам кад ће с коњем чнча — Мијаило. Ето ти га стиже ме, сјаха с коња мету ме у седло, а преда-ме јагње; оп да води коња, а ја да држим јагње за ноге. Ја таман ухватим јагње за ноге, оно се почне да отима па се отме н падне у снег. Чича — Мијаило га ухвати и онет ми виче: „држи га добро". Ја држин што год могу али се оно отме и падне. Тада ме чича — Мијаило мету на један висок пањ, узе јагње, узјаха коња, па дође до пања и мету мене иза себе коњу на сапи и на теркије. Целим путом причао сам му како се у школи учимо. Код његове куће ручамо расола и вруће проје. Како је одтален близу кућа мога оца, ја сам све трчао пртином до куће. Снег није падао, него је сунце грејало и по цеоцу хиљадама се супаца виђало. Таман ја на капију, излетише

сврши оно што се одмах не може. ^ И Маџари су чекали. Копали су варадински тунел сами без нредузимача. Тако исто и земунски просек. 'Гек кад смо мн бнли тако мудрп ' и теслимилн се Бонтуу: онда су тек они нрнстунили лицитацији, разумно и јевтиније но ми. Наше је било да се старамо — а не да иронадамо. Па како ћемо сад? Може ли сад, при свој вицн напредњачкој и љиној безумној журбн битн жељезница готова 3. Јула 1883 год ? Не може! Пронаоје Бонту, ироиалн су и они — а Србија треба да остане. Она је преча и од Бонтуа и виделоваца н њнховнх грехова и рачуна. Србија је, на основу тих њиних рачуна обртала коцкарскп точак на берзи — па шта имамо? Имамо грдан дуг и штету — а не знамо ни за што ни кроз што! Сад да градимо жељезницу како знамо и умемо и нолако за дуже времена са средствима којима ми раснолажемо. Комбиновање, овога предузећа са устаповом наше домаће народне банке, преостављамо другим стручњацима, изјављујући да би издавање народне банке неком страпцу, на нодобије услова сличним оннма нод којима хтеде и Бонту да се утврди да не нроиаде — бпла бн за нашу земљу увећана оиасност, од које се н сами п Виделовци а отресају ноздрављајући са „живио" нредлог впделовачког посланнка о установлењу народне банке н грађења жељезница нашим средствпма. Међу наша рођена средства може бити да ће се моћи уврстити и овај предлог наше заједничке усталости наше сложне, заједничке трудбе. Питање железничко, у својој унесрећеној данашњој Формн предато ком опасном друштву, неће внше битн само питање новчано, него н питање око тога: да ли ћемо н даље ми зановедати у нашој земљи или неко, ко дође и узме у своје руке све наше приходе државне: а ко узме то, онда је у његовнм рукама н све друго! Нека расмотри ко хоће ове мисли. Може пх наћи н као добре или се предаме Шара и Пина, па почеше да се радују и да скачу уза ме. Мајка ме предусрете са речма: „Благо мајки. а кад си пошао'? Ј Ја је пољубпм у руку, па и оца и кад јој проприча, шта је са мвом било, она сва пребледи па ирошанта еајпре: „Бог убио! ц а после „Бог му свако добро дао,~а отац устаде: „А зар ти нисам казао да ћу доћи за тебе" и пође да тражи прут да ме избије. Мајка ме загрли и одбрани. па је после нешто са њиме на само разговарала. Само сам чуо, да отац велн: „јРо је Нико.га из Церовца. и Сутра дан је мој отац отишао у Крагујевац, купио свилену мараму за девет цванцика и предао жени онога човекау Церовцу. у чијој сам кућп ја преноћио. Ово је било 21 Декембра, 1846 г.

1872 године, месеца Новембра распусти се скупштина после подне. Док сам ручао и прнмио дијурну већ је сунце било на заходу. Мој пријатељ М. П. даде ми своја кола до куће. У Петровцу се већ није видео прст пред очима помрчина је била густа као тесто, а само се путем белуцало блато н вода. Дошли смо до оног истога места, где сам укочен од знме и мрака плакао 1846 године. Требало је окренутн кола на ра-

можда може уверити да нису добре. Ко нма бољу мисао: она је добро дошла н нек је одмах саонштн. Ваља данас отаџбнну спасавати од безумннка и грабљиваца. Налазећи се у злу и несрећном ноложају дужност нам је да бирамо од зала увек оно које је најмање н да се помажемо оним средством н начнном. којИ је најбољи. А кад год смо се мн Србн уздали у себе саме, а мање очекивалн од неиознатих пријатеља из бела света, увек нам је боље било. Тако нам је било и биће и са железпицом. АУСТРИЈА И СРПСТВО I (у очи окупације босне и херцеговнне) п Берлински уговор бележи један прост ступањ у великој револуцији на коју ће се Јевропа освртати као на главни историјски споменик деветнаестога века. Сам је уговор један чин — час одмора — и ништа више. Рекосмо ^час одмора с него, збиља, да ли је још и то? Земље које добише Бугари. Србијанци и Црногорци само су пооштриле прохтев устајућих народа на Балкану. Пример ново-ослобођене раје неможе се с разлогом очекиватп да успава становнике Маћедонпје. Тесалије. Енира, Арбаније, обала као и отока јегејскога мора. За турску владавину у Јеврони јесу данн избројани. У њој је право сада на страни устанка , а у још неослобођеаим земљама покретачке силе сад су удвојене. Јер коб пропадајућих држава и састоји се у томе: што потребе централне им управе расту сразмерно умаљавању територијалних извора. Оне исте поразе које донеше губитак у земљишту стварају потребе за веКу обранбену снагу. Али број оних који би имали понети тако отежало бреме — умалио се: и тај непромењпви закон историје ево неумитно се извршава над остатцима турског царства у Јевропи. Тешки данци. као никад досад. притискују и онако несретну рају, а у јужним покрајиаама балканског тропоља наступио је и један нов узрок да му беду увећа. Фанатички мусломанскп живаљ из уступљених крајева, непгго без сумње и са зла поступања пређашњих му жртава, али поглавито — као на пр. у Црној Гори — из простог тврдоглавства што се изједначује пред законом са >ђаурским псима". т. ј. живаљ налази сада одушку и замену у сеобн н насеоби покрајина које су, као н. пр. Маћедонија под турском владом остале. а у којима онн могу под заштитом турских власти ц даље живети о трошку хрншћанске раје — оне исте коју им је берлински | уговор на милост и немнлост оставио. Ето зашто у већем делу јужнога тропоља влада данас грознија тпранија од н једне познате у модерној историји Турске. Та увреда је за здрав разум * Вцдц ишмески часошк- ^Гће Ког1шдћи>' Кетјете-* свеску за Алрнл 1880 год. чански насип. Кочијаш поче да окреће кола, па се екрхасмо у прокоп и почеше кола да се нагињу и да се преврну кад нх нечија снажна рука задржа и ја сиђем с кола. Та снажна мишица извади кола из прокопа и изгура на пут. — „Ко си ти ! ц пита ме та снажна вшшица. — Ја казах моје име. — Хајде тако ти љубави, сврати се нашој кући, те иреноћи; волеће моја мајка него — ли Бог зна шта. — А ко си ти? — п Та ја сам син Николин: знаш ми смо заједно снавали под губером. кад те отац нашао у снегу н довео кући. Хајде молнм те. немој се потуцатп ноћу, хајде да преноћимо." — Хвала ти брате по хпљаду. али сам поручио ја мојој мајци, да ћу јој стнћи вечерас на конак, на неће моћп тренути читаву ноћ од бриге што мене нема, да јој дођем, како сам обећао, па се машим у шпаг и колико сам год имао дпнара. иошљем тој доброј жени и мајци са хиљаду поздрава. да ћу је потражитн заједно е мојом породицом нека впди оно дете — ђаче — од 1846 године, а н ја њу да видим. Кад сам приспео кући, мати ми је била у највећој бризи, а вечерати није

рећи : да је дело ослобођења и у пола изведено. Ствари су управо дошле дотле, да, после рата, у коме се носледњи бедеми отоманског господарства у Јевропи разорише, сваки од устајућих народа балканских — као Грци, Срби, Бугари и Арбанаси — виде своја велика историјска средишта остављена у домашају алн не и притежању им. Престонице њихових некадашњих царевина. стара седишта старе трговинс, постојбине класичне науке, као и индустрије, све данас подједнако труне у овој азнјатској „бари очајања^. Колевка маћедонског царства — градови Филина, Александра и Перзеја — Окадар тврдиња илирских краљева и њиховог далеког последника Скендербега; Орид престоница бугарског(?;а Приарен српског („бегшаи") царства: ПеК столица српског („8ег1лаи ц ) хришћанства; Драч , чувенн центар трговине између истока и Запада; Јањина где је боље но у самој Атнни стара грчка култура преживела дане најгорег понижења: Солун , стовариште богатих маћедонских долина и гордо пристаниште, коме је суђено да се ускоро мери са Трстом на тржиштимЈ средње Јевропе; најзад, сам Нови Рим цара Константина. — (Цариграл ), хоћу рећи да нема ннједнг места из овога светлог спнска извађеног које не би било звезда узданица по једног од ових народа, па опет су их сва скупа лажни миротворци у Берлину оставили ван граница избавлења. Док ја, на овим источним обалама јадранским 1 ове редове пишем, већ се знаци нагомилавају и доказују: да тај исти мир, поред тога што носи у себи клице новог и скорог крвопролића, као и дуго наследство окаљане части, неће можда саставити нн годину дана. Велике револуције ретко се истроше у првом напору. За њене борце наступи час умора оружаног нримирја — но борба се опет понавља, крут јој ее раширп. а исход постане питање живота н смрти. Балканска револуција била је у ночетку ограничена на један једити кут Херцеговине. Затнм се рашири по целој покрајпни и пређе у Босну, док не обухвати п сестринске кнежевине. Српски рат би предговор руског, те се најзад и Аустрија ухвати у коло. Консулска комисија, Андрашијева нота, уговор савитетски и берлински, све то беху саме паузе у пролому грмљавине. Тај је впхор већ захватио цео словенскп свет; његов последњи дах мора прихватити и јелинско и арбанаско племе. Дипломате ће само узаман трошити своје ситничарске силе да зауставе стрмоглаву пропаст турског царства у Јевропи. јер је то толико исто колико покушатн да спречиш буром гоњени аваланш што дркће и нагиње амбису. „Гегћии ш аћгирћпп ша&ио шопв 1шр1о1»и8 ас!и.~ ..Тће пп&Му ша88 ћаз ћееп ве1 го11ш§ -. 1ћс Лј^еат уасопв 1>е1о\у.(Тешка маса отисла се; Јегеј зија ОДОЗДО"). Бесмислица је претпоставити да једино ауторнма берлинсног уговора није била позната ова толнјасна истина: да ће роб, коме су руке одрешене, поку1 Честпхи аутор је бно сталнп становннк нашег Дубровпнка — све до посаедљпх дана, када је „цнвпЈнзована" Аустрпја шџпре самовластно уханснла н злоставиЈа, а затпм дефнннтивно прогнала. — Пр.

могла, него смо, заЈедно вечералн п наразговарали се! У свету има душевних и пакосних створења. Николино дело и данас се прича по читавој околинн, те и мене побуђује. да свакога жалпм, који није имао среће, да се намерн на добра човека, како сам се ја намерио на Ннколу. Вечно сам захвалан Богу за своје спасење п много жалнм, што се Груица није намерпо на људе налик на Николу тим више, што је Никола живео у шуми и возио ме на саоницама а Груица је ишао са варошаннма и сретали га људи на интовима н још божем људи пзображенн. па се несу сетили, да му учине оно, што је мени учинио човек у пустињи у шуми, у цичи. зими и снегу. Да — ли је бољи Никола са саоницама или ови на интовима? И Николиним снновима ц унуцнма је и сада мило, што је њнн отац и ђед урадио, па се тиме поносе, а ја опет н цео мој род, сматрамо његову кућу као да су наша рођена браћа и опомињући се Николиног доброг дела желимо. да се одужимо људма и Богу на учињеној милосги. Зепех

Р. 8. После, када је мој учптел. чјо шта се са мном догодило, много се кцјао, што ме је бно пустно кућн.