Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

508

а ма и

Злаћенога другога кубура,

Те удара Синан-кесеџију,

Опет му је рану задавао,

Леву му је ногу саломио

(Да му није ногу саломио, Најзад би га Синан погубио); Па тргоше сабље пламените, Јуриш чине један на другога, Те с' стадоше сабљам' ударати, Један другом сабље дочекивал', Обе су се сабље саломиле, Сад' осташе у руке балчаци Па скочише од коња на земљу, Узеше се. за грла бијела,

И се сташе онде омаиват': Носише се за пол добра сата. Шта да. видиш чуда великога ! Где обори Синан кесеџија Баш и рањен Вуковић-Анђелка ! Па га вуче по Клисуре тврде Те он тражи од сабље одломце, Да закоље: Вуковић-Анђелка. Нема куда Вуковић Анђелко, Тек се моли Богу јединоме

И помиње светога Николу: „Боже јаки, опрости грешнога ! _уја данаске не гинем за благо, „Но за веру и велику правду; „Прими тебе а у име твоје! »дДа остане овде спомен мене !«“ Кад то рече Вуковић Анђелко, Бог му даде и свети Никола“

со