Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

501

За готовом софром поставио, Износио сваке ђаконије, Најпослије кафе пи шећера, Све сватове редом даривао. _ Изведе им лијепу ђевојку,

Њу ми прате до дванаест була, А каква је, три је јади било! Засија се соба од ђевојке,

Од љепоте и силни кавада,

И од рука злаћена прстења. Тад сватови на ноге усташе, Лијепо их везир испратио,

И ђевера дивно даровао: Врана коња приђе нејахана, Бритку сабљу приђе невађену, Невађену ни окрвављену,

И даде му од злата кошуљу, И ђеверу тихо бесједио: „Пријатељу, Усејпне бане, »Аманет ти моја Јефимија, „Чувај ми је као своју главу.“ Турчин бјеше, аманета прими, Зададе му тврду божју вјеру, Да јој ништа наудити неће. Кад сватови из града пођоше, Обрну се са коња ђевојка, Превари се, ружно проговори: „Остај с Богом, земљо Босно равна, „И у Босни босанске делије, „Бепо ли сам с вама уранила „»Д веселе проводила дане,

» У тебе ми два осташе сина,“

т0