Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

Она мисли нико је не чује, Зачуо је ђевер Усејине,

И зачуо од Бића Ал-ага. Усејпну срце скамени се,

Прдну ријеч снахи проговори; „Мучи, снахо, окаменила се!

„И никада среће не имала, „Што говориш, да те Бог убије! „Ал не видиш од Бића Ал-агу.“ Онда Але ријеч проговара:

„ Усејине, мој брате рођени, „Штоно рече моја заручница ““ Тад се ђевер на невољи нађе, Ал' ће лагат', али право казат', Ал' му паде на ум божја вјера, Што зададе оцу ђевојчину. Брату лаже, јер право не каже: „Што говори, од зла не говори, „Него плаче за оцом и мајком, » И кров суве тужно јадикује:

»„ »Остај с Богом, земљо Босно равна, » „И у Босни босанске ђевојке,

„ „Бепо ли сам с вама уранила, »» И лијепи везак научила, „»Кроза башчу свако цвјеће брала, „»Двјеће брала те га мирисала, »у»дДва пута ме забољела глава.“ И пођоше гором и планином, Неко игра, неко попијева,

Неко пали свога џевердана, Неко вране коње проиграва, Неко сабљу у јајере баца,

50

85

9()

100

110