Српске светиње у Палестини

7

неколнло сиромашних и убогих људи, који добијају хлеба, варива и све друго из Патријаршијског Манастира. Сваке пак године, с пролећа, око Ускрса, кадаје време да се долази на поклоњење Гробу Христову и другим хришћанским светињама у Палестини, испуњавале су му се све ћелије поклоницима са свију страна православнога света. Манастир је, по белешкама поклоника онога времена, пмао много зграда и ћелија. Имао је много књига: грчких, латинских и словенских, печатаних и писаних, »са филссофском п иначе драгоценом садржиномс, али се, веле, на њих не обраћа пажња, те вих је много сатрунуло и од мољаца поједено«. Један руски поклоник прича да су Грци ненавидели овај манастир, јер је био српски, и да су га због тога опустошили. Патрпјарх му је, вели, одузео све, а ништа му није дао. Свп посетиоци овога времена хвале лепоту манастира Светог Аранђела. И ако је био мали по простору, он је био један од најлепших јерусалимских манастира. Сав је, вели један поклоник, саграђен од камена и ограt)oH впсоким каменим зидом. Црква му није велика, али је врло лепа; сва је од тесаног камена Под јој је од мермера и других камених плоча, взрађених укусно и уметнички, исто онако као у Патријаршијсксм Манастиру. Има много зграда и ћелија и доста воде. 8 новембра, на дан Светог Аранђела, сваке године, свечано је прослављана храмовна слава нашег манастира. Тада се у њему скупљало много света из Јерусалима п поклоника, којп би се затекли у Светој Земљи. Сви су после молитве давали прилоге. 0 вечерњусеизносила петохлебница, а о Служби је била велика црквена помпа. »Црква се испуњавала кандилима и свећама и лепим црквеним певањем«. И ако ови описи нашега манастира и прилика у њему од пре триста година изгледају врло лепи, ипак нам све изгледа тужно. На праве господаре ове цркве ни на дан Крснога Имена њеног оснивача, нико није ни помишљао. Јеванђеља су чатана само на грчком и арапском језику, и ако традиција о томе да је то српска црква никад није била угашена. Понекад, истина. нетачно, причана, она је непрестано живела, и увек привлачила под манастирски кров по каквог побожног Србина, често из врло далеких наших крајева, који је сматрао да има право да неко време проведе у српском манастиру и да, бар тиме, протка таму заборава. Будући вечито готово празан, сем с пролећа, кзд бп поклоници испуннлп цео Јерусалим, јерусалимски су патријарси издавалп српски манастир под кирију. Тако