Српски књижевни гласник

МАРИСА. 3

Милорад се трже. Лице му је увек било нажуто, (али између браде, обрва и косе, црних као угљен, оно изгледаше жуће него што је), те би се увек препао, кад би му неко то напоменуо, јер се бојао, да му је слезина. болесна. Зато је често ишао укрућен и брзим корацима да дубље удише и крв натера у образе; зато је, последње године, почео гимнастисати са гвозденим теговима. Његова је радост била као у детета, кад би осетио да се заруменио, а у противном случају чак је избегавао да се не сретне са својом госпођицом, неком скрофулозном, богатом девојком, којој се у послелње време удварао и почео осећати успех.

Он прекиде ћутање.

— E време је да узмеш лек и да ти измерим температуру. Лекар само што није дошао. Одох по термометар. Али најпре нека те нана преобуче.

Нану нађе где се подбочила у дну ходника п где нариче:

— Јао, дете, мученице моја! Јао, злато, пуна кућо моја! Какви снови, да пх Бог убије! Весели су снови црној мајци !

— Нано, прекини! шапну Милорад.

Старица затрепта очима, као оно пређе, кад је будио иза сна. Погледа га плашљиво и потече у кућу.

Он узе гвожђа п поче гимнастисати. Пошто сврши, уми се и пресвуче, па, узевши еправицу и неке новине, уђе ка сестри. |

Марија сеђаше на кревету, наслоњена на неколико наслаганих подглавача! Мати држаше огледалце пред њом, а она намешташе чипке око врата, кретић п своју дугу косу. |

— А — ха, вели Милорад, мало кокетерије ради чике доктора.

= Могао би још неко доћи, данас је празник, додаде Петрија. i ; | |

— Јао, ноге моје, јао, нано! завапи Oomecumma. „le подметни ми јастуке, али полако, јао!