Српски књижевни гласник

4 СРПСКИ КњижеЕВНИ Гласник.

~

Тако је бивало последњих дана. Чим је мало исправе, одмах наступе болови у ногама. Али би Марију стриљење оставило само тренутно, те би се савладала пре него што болови одумину, само да мајку умири. Тако је и сад било, а п она поче задиркивати брата:

— Леп сп сад! заруменио сп се. Да хоће да дође Радојка!

Беше та Радојка кћи једног мањег чиновника из суседства одрасла са њима и њиховом помрлом браћом nm сестрама. Радојка беше здрава, лепушкаста, добра девојка. Марија је њу волела као рођену сестру, или, правије да кажем, као своје дете, јер је Марија према млађима од себе пмала право материнско осећање. И Петрија је такође волела Радојку, те би обе срећне биле, кад би се Милорад њом оженио. Он је још као гимназијалац био заљубљен у Радојку, па је и после то трајало, све „докле га природне науке не упутише да савлађује срце, а да иде за памећу“. То беше његова омиљена фраза, а пошто је он своје снове и поступке крио, п пошто сестра беше учитељица у селу, то она није знала, да су се они разишли, и увек се чудила, зашто Радојка избегава говор о Милораду, и зашто он ушепртљи кад му се помене стара љубав.

Милорад тури термометар под пазухо болесници. Она се загледа у једну тачку у соби. Петрија гледаше кроз прозор. После неколико минута младић извади термометар и узвикну:

— Но, хвала Богу, нема ни тридесет седам пуних !

У истини црвени кончић термометра беше се попео на тридесет девет.

Пошто се на његов узвик нико не одазва, он седе и разви новине.

— Ах, како је то било чудно, па страшно, па дивно! Сањала сам, нано, да пдемо ја и ти, и покојна Лела, кроз варош. Али је варош некако пространија, друкчија. Света беше много по улицама, а сваки гледа преда се и