Српски књижевни гласник

o

М АРИЈА.

ћути; CBI идемо једним правцем, не обзирући се, као што не раде живи људи. За нама далеко, дигла се граја, као да хиљаде гласова довикују... Сава и Дунав не састају се под градом, него обе реке теку упоредо, у недоглед... Негде, као на Теразијама, мостови су, а вода је црна као мастило. Под мостовима расцветало се некакво шепурасто цвеће, при врху бело. Тако емо дуго ишле и обизазиле, ја и ти, нано, у великом страху, а Лела наша, весела, дира нас п шали се, како емо малодушне, па ме често узме под руку, и нешто ми шапуће.

Петрија је прекиде:

— Ух, дете, прекрети се!

Милорад додаде:

— Остави, Марија, молим те, не напрежи се! Шта је то тако важно, па да мораш причати7 Сањала си којешта, као што сања свак на овој врућини!

Марија поћута мало, па настави:

-— Дакле, ево шта је после било. Кад се нас три примакосмо ка некој бескрајној улици, Лела жустро рече: „Боље је да одмах уђемо, јер ће бити налоге. Погледај колико је света! Ено иду Јелица и чика Трајко, и многи које познајемо! Дакле, не губимо времена, него се поздрави с наном, па хајдемо“! Ја се, нано, нисам смела обазрети, да видим, ко су ти што за нама иду, није ми се пшло са Лелом, а не знам зашто, не смедох је запитати шта ћу ја у тој непознатој улици, и што да идемо без тебе Срце ми је ужасно лупало. И баш кад хтедох да се чврето ухватим за тебе, тебе нестаде, а Лела ме узе за руку и поведе... Ишле смо брзо. Улица је постајала све мрачнија и тешња. Од једном Лела ми пусти руку и пође преда мном најбржим корацима, а ја тако исто за њом. Дах ми се прекидао, напосле улица поста тако тесна, да сам лако рукама могла дохватити зидове са обе стране и онда видех, да на зидовима нигде нема прозора ни врата, да су то превиеоке зидине. Тек у тај мах сетих се да то није никаква београдска улица, него да ће то бити пут, којим се иде на други свет. И сетих се