Српски књижевни гласник

6 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

тек тада да је Лела покојна. Хтедох вриснути и побећи натраг, али се иза мојих леђа диже страшан вихор и зачух вику хиљаде гласова. Вихор поче обртати мноме као чигром. Поче ме остављати свест, и осетих да падам у безданку, — пропадам, пропадам, лепршам се у празнини и у мраку, као птица у олуји, док одједном стадох на земљу, обасја ме светлост, и моје се груди испунише миришљавим ваздухом. Видех, да сам на дивној, цветној, бескрајној пољани... У томе се пробудих.

Петрија поче тумачити :

— Фала Богу, сан је леп! Црна вода, то је болест, али кад си прешла преко моста, то си је пребродила. Па и кроз мрачну улицу што си прешла, није...

— Баш којешта! прекиде је син. Штета што немамо сановник! Није доста што си непријатно сањала, него још то треба понављати, да се поново узбудиш! Ево да ти ја објасним све то. Ти си у спавању тешко дисала; као што бива и најздравијима, кад леже на леђима; зато си и сањала да се вереш кроз улицу, којој недостаје ваздуха и простора. Остале слике изродиле су се из тога главног утиска.

Марија се тужно осмехну и мрдну обрвама.

Петрија, занета својим мислима, запита:

— Зашто ја сањам једно те једно! Ево ја сам опет данас уснила, да сам девојка, да сам на браца-Прокиној моби, у нашем селу....

— Знам, нано, знам, прекиде је Милорад готово љутито... Чуо сам где у спавању помињеш жетву, девојке! Зими ти то не би сањала. Све се то може објаснити.

-— Сам Бог то зна, дете! Оно могу знати п људи кад Бог то хоће. Сећам се кад сте ми као деца читали: како је у старо време неки светац у сну видео...

Опет је син прекиде:

— Давно је то било, пано! Одавно смо ми престали веровати у те глупости. Све су то глупости. Сад се теби враћају мисли на прво доба, зато што си остарела, што о томе разговараш често у последње време! Ето, ономад