Српски књижевни гласник

ХРАСТОВА. ИМЕЛА. 577

“ок

"Она. пета непроменљива хвала брујала је њоме:

— Бесмртни богови! како су велики MH енажни !

У Француској ова вам се похвала без сумње чини врло чудновата и скоро иронична; алп имајте на уму ла сте ви овде у једној земљи коју су ћуди природине п сујете поцепале на двадесет малених држава, чији охоли и свадљиви краљићи беху тако притешњени једни уз друге да. се готово погуркиваху у својим зађевицама пи грдњама, п где је онај општи обичај старога света — борбе човека с човеком п преса у преса — начинио физичку снагу једином моћи, рећи ћу готово једином врлином. (О способности прорицаше се тада према песницама и плећима, као што се данас она тражи у челу и у очима. На послетку, што ће све рећи, Херкул, оличење снаге. Херкул је био Бог.

Питија се још никако не појављиваше, па ипак се не чу никакво нестриљиво гунђање. Јавно љубопитство имало је своје забаве. Хилус, најстарији Хераклид, привлачио је нарочито погледе. Био је то горостасан ратник, снажних и голих мишрца, крупна безбрижша лица, који, ес пребаченом лавовином преко рамена и батином у руци, подражаваше очево држање: човек би рекао Херкул главом, Херкул у двадесетој годсни. Антенор, други за Хилусом, имађаше нежније црте и виткији стас. Он се задовољно испрепвао у своме још новом божанству. осмејкивао се на младе Гркиње, и, напрегнутих ноздрва, опијао се тамјаном дивљења. око себе. Јелном речи, божански Антенор био је оно што ми обични смртни зовемо простим језиком једна уображена замлата. Што се тиче њиховог брата Егиста, он је пмао само снагу и храброст заједничку са својом старијом браћом. У тој земљи п у том добу то беше живи анахронизам. Чулна ствар! Он имађаше плаву косу, а његово лице пзражаваше сету, осећање потпуно модерно и хришћанско. Из најстраховитијих борби враћао се онкући благ и смеран: човек би рекао, под овим атичким небом, један од оних плавих ратника са севера који су обарали џинове пи чуловишта, затим без речи

37