Српски књижевни гласник
5.
БЕЛЕШКЕ. 639
а а ам то ___ __
ранијем случају, високо навијена реклама у једном овдашњем листу. Наиш уредници неће да разумеју колико такве несразмерне и неразборипте хвале уде и оном који пише, и оном који чита, и оном за кога се пише. Место да стварно помогну гласу уметникову п пробуде у публике прави интерес за уметност, оне и најпростодушније читаоце учине скептичним (те постепено пи равнодушним), а у љубитељима зауставе спмпатије које су ови увек готови показати младим уметпицима. У случају са г. Вучетићем, ова врло претерана реклама била је у толпко мање умесна што су п његове стварне особине биле довољна препорука за српског и младог уметника. Његова је изложба за наше прилике — остављајући на страну г.г. П. Јовановића m В. Буковца — била занимљива, п један вредан прилог више псторији наше уметности. Г. Вучетић има и дара и вештине и, судећи по занимљивијим од изложених радова, он је од оних сликара који не раде само по сликареским рецептима, по се труде да самостално — то јест посматрајући природу непосредно, својим сопственим очима — нађу израза својим замислима. Он је нов и добро дошао члан у групици наћих млађих сликара који — као г. М. Мурат, г. и гђа Р. Вукановић — иду већ тим путем. Ми у овој белешци не можемо дати подробну оцену свих његови: изложених радова п радића. Говорећи преко реда и без катедарске одсудности, ми ћемо поменути, као лепше ствари, „Девојку на столици, се профила“, која је ухваћена у природном положају и сликана пријатним 00јама, налик мало на Шарденове слике. Онп који воле данашњи начин метања боја, наћи ће можда да је она најбоље сликана. Ми бисмо у њој желели још више снаге, сјаја, и пуноће у бојама. Слика мрке „Талијанке“ добро је цртана и моделпрана, али ми нпемо нашли никаквог нарочитог задовољства гледајући је. Изложени портрети госпођа Ђ... и С... п тђице М... занимљиви су као последњи радови г. Вучетића, они које је он овде, у иипој средини, радпо. Они пре свега, пмају сасвим пристојну сличност са својим обрасцима. Погађање сличности није највиша сликарска особина, алп кад се узме како је често сличност озбиљан камен спотицања код младих сликара, г. Вучетићу иде у прилог што је у овом погледу довољно успео. Чини нам се и да је лепо истакао карактер својих образаца и за сваког изабрао прикладан став. С ужег сликареког гледишта, портрети мање задовољавају; они су тврдо рађени, с мало боје, без сочности, „гипсано“ (ако