Српски књижевни гласник

„ a 7 Уа

4

i А РА А ИУ.

~

2 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. није чуо отуд, из дубине, из себе: „Шта си учинио до сад Камо тај живот пун дела и стварања 7 Зар ово он“... И он је то питање заваравао, отурао силом од себе и још грозничавије тражио онај пут.

И најзад се десило!..

Избацио је барицу крви, одлежао месец дана, и кад је првом после тога изишао из собе — пресрело га оно питање, и он се осети немоћан да га савлада, као до тада.

„Шта си учинио до садг“.. стоји у челу, у грудима, у сваком кончићу његовог бића; дише, живи у њему!.. Оно је и ван њега: у оном титрању ваздуха, осећа, ћути задржано, напрегнуто; чека одговор!... У ноћи, кроза сан, чује га: тихо, потмуло звони и буди га!... И онда види: у тами пред њим играју крупна, шиљата, бела слова: „Шта си учинио до сад 2“...

То више није оно питање, што се јављало каткад, остављајући за собом траг незадовољства само... У њему је сад неодољиво захтевање за одговор!.. А он не може да одговори ништа и отуд осећа слутњу да ће се догодити нешто судбоносно за њега, и почиње да стрепи!.. Чудна, непојмљива стрепња, страх — шта ли — спопада га... Боји се људи, јер им на лицу чита ту слутњу. Боји се самоће, јер му је она најлакше доварава. Боји се сенке, јер му је она појачава. Боји се свега, и љути се на себе рад тога и опет — боји се!... Побегао би некуд — али то је немогуће: она је свуда! И у њему, и ван њега... И он трпи, ћути, и чека...

А слутња расте!..

Неколико вечери узастопце, чим уђе у своју собу и затвори врата за собом — на мах сва тежина оних зидова и тавана налегне на њега... И притисак је све тежи, све јачи... И он се опире, брани, гуши под њиме...

Из оних тамних кутова собе тражи га огромно, црно око, и пита га. У томе је оку оно исто несносно питање, она иста слутња, која и у њему самом... И он би хтео да одговори што — али каког.. И укопа се на сред собе и чека!.. Дахови су све краћи, стрепња расте!.. И ено:

ri III dIMIzu—žRzzt( o TPI IORC