Српски књижевни гласник

ikad аи

А

14

интер

ПРИЧА О ДУШИ СА ВЕЧИТОМ ЧЕЖЊОМ. a

из оних тамних кутова, из оног црног, огромног ока, спушта се на под лагано, ледена, трновита језа.. Мили к његовим ногама... Ето је! пење се уз чланке на више... Колена заклецају... Срце залупа тако силно, да га чује лепо у слепоочицама и у тишини око себе... А језа мили, пење се једнако... И полако из свести ишчезава све, и он зна само то, да ће сад догодити оно судбоносно, оно страшно... Сад!.. Сад!.. — Да чекаг.. И он стеже главу шакама, искрада се, као лопов, на прстима до врата, отвара их тако и бежи... бежи сумануто ван. — — —

То се ето понавља већ неколико вечери узастопце,

Најзад је отишао једном своме познанику лекару и пожалио му се.

Он му је рекао да то долази од ислабелости, да се код неких након прележане, тешке болести јавља нека врста патолошког страха, која исшчезава са опорављењем. ,Препоручио му уредан живот и мир.

Одатле се вратио незадовољнији чо што је дошао. Болело га што га овај није разумео онако, како је он мислио да треба. И љутио се на себе што му је и казао то и што је поверавао да му ко други и може помоћи ту, што је било само његово и што је само он сам могао да лечи.

| „Трпи!... Сам трпи!...“ говорио је пакосно себи, враћајући се кући и наслађујући се својим рођеним мукама. „Док сам не решиш то — дотле нема никаква спаса...“

П

Пред вече је изишао из собе; сад није имао смелости да дочека вечер ту, јер је био немирнији но обично.

Ишао је улицама беснећи на ту своју малодушност. Долазила му воља да се потуче с неким.

— Како би га скопчао овим својим рукама!.. Како би га кидао, заклао овим својим зубима!.. Како би га

бацио под ноге и газио, мрвио, ломио док му дах траје... 17