Српски књижевни гласник

и“ i

ДИЊ КА

ПАН о vESTI A кик лек ој оу У И АИ ке

4 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

А кости пуцкарају! И колико музике у томе!.. Па оно трзање: колико насладе за око!... Па крв... Крв!... Врућа, црвена!... Баш као и његово патње, као његов живот!.. Ох, камо га тај!... Камо га!..

Прошао је крај једне баште, одакле се разлегала музика и песма; неки се веселили ту...

Њему сину мисао да се и сам опије, и он се шчепа за њу грчевито, дављенички.

Знао је где ће наћи своје друштво за то, и отишао је тамо. И одиста, за једним столом седело је неколико познаника. Он им је пришао и сео међу њих. Ономе до себе рекао је:

— Ја хоћу да пијем!.. Хоћу једну бесну, маниту пијанку и ти... и сви морате пити са мном... Разумеш“,..

Овај га погледа зачуђено, слеже раменима и смешећи се одговори:

— Разумем...

И пијанка је настала...

Он је жудно, немерено сипао алкохол у себе, и наскоро је осетио његову моћ. Млака, мека топлина клизила је кроз жиле, мишићи су играли на удовима, пламен је лизао уз образе, мисли су милеле тромо, попут колутања дуванскога дима, и губиле се негде тамо... Они са дна стола почеше да шапућу... У очима им је опазио пожуду и разумео шта су хтели...

— Жене!... рикну из њега та откад успавана страст, па скочи, подиже сто с једног краја, а чаше и боце скотрљаше се с праском на под...

Затим је осетио дах женскога тела око себе... Видео намазана, полунага бића... Чуо им смех и говор... Једно од њих имао је и сам у наручју... Похотљива уста лепила се по његовом лицу... Он је стезао то биће — у коме је била само похота и ништа више — топло уза се и кроз сузе, замршено говорио му: о себи, о патњама, о страсти, о сраму...

А пијанка је текла, текла све разузданије — — — —

Кад је избило три иза поноћи, оставио је друштво.

сар све унд рееај

6 0}

к 5

>>