Српски књижевни гласник

ПРИЧА О ДУШИ СА ВЕЧИТОМ ЧЕЖЊОМ. 5

–___--- ПО

Свежа, пролећна ноћ пресретне га на улици. Дубоким даховима дисао је жељно ту свежину. У прсима га горело, сатирало... Снага, каку није скоро осетио, будила се тамо, распињала га, заносила га својом силином и хтела неодољиво извана.. И груди се напрегоше, он стисну песнице и јурну, готов да стење руши, својој кући...

С треском је отворио врата и задихано упаде унутра — Ево ме најзад, и штаг — избаци гласно, изазивачки. Глас одјекну кроз собу и изгуби се у кутовима.

Стајао је крај врата и чекао.

Ништа!... Ни трун се не маче!.. Тихо и тамно било је око њега; чуо је само своје убрзано дисање.

Непријатна језа ледну га отуда, и он се стресе.

Као руком одлете она снага из њега и кад је погледао тамо где је она била, видео је сад бледу, крваву авет, како се укопала грчевитим прстима у душу, упила уста у срце, па гучећи се сише.. сише живот из њега...

— Јао!... јекну загушено, поводећи се пође кревету и раширених руку паде по њему.

...Плакао је.

Ш

Пет дана није никуд ван собе излазио и за све то време мучио се да разјасни како је дошло све ово и чему води најзад... И место да нађе какво разјашњење, полако је падао у тупу преданост свему томе... Нека га носи куд хоће! Он ће чекати оно последње и главно, што мора доћи после свега... |

Шестог дана добио је једно писмо. Познао је рукопис одмах и осмех бола и сумње склизну са његових усана... Отвори га:

„Лашо!.. Ја не могу више!.. Ово ме је време сломило... и ја сад не схватам ништа друго до то, да те волим без расуђивања, без дна, знаћеш већ!

Ох, Боже мој! Боже!.. Жена, која једанпут заволи тебе — свршила је са собом... Ти си неодољив!..,