Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. 95:

| сл 22

упоређујући само два извора с његовим излагањем. У поредним проучавањем свију извора дошло би се до обилнијег резултата. Али ово је и сувише.

Никад човек не би рекао да се овако што може

наћи у делу, чији писац тврди да се служио „једино документима !“

Ма како, дакле, да је Г. „Ј. упростио процедуру писања књига, тај је метод давно осуђен у науци. Није нам намера да овде истичемо сву важност овакве појаве у књижевности, специјално у делу Г. Ј., ми остављамо читаоцу да сам донесе суд о томе. Напоменућемо само да су код неозбиљних људи и писаца слабога калибра овакве појаве, плагијат у свима варијацијама, логична последица перманентног инстинкта за репродукцијом туђих ствари, само ако немају довољно моралне енергије. У томе случају критеријум се губи са свим и дела таквих писаца, била она из историје или из друге које науке, прелазе у домен -— психологије. Критика има само то да констатује, она се њима не бави даље.

У књизи Г. Ј. има и један предговор од две стране Е. Омана, доцента на Сорбони. „Ослањајући се најзад само на непобишне докуменше,' вели писац предговора, Г. Ј. се подухватио да размрси сплет преговора, који су од Цариграда до Петрограда, од Беча до Париза имали утицаја на судбину Срба. Ове преговоре он је пратио у многобројним публикацијама, на најразноврснијим(!) језицима; документима мање више познатим он је додао и друге са свим непознате — нарочито у Пољској Библиотеци у Паризу наишао је на неочекиване проналаске. Најзад, још ређа заслуга, он је све ове документе анализирао са непроменљивом непристрасношћу и објективношћу. У његовој књизи не треба тражити похвале или осуде; сам докуменаш говори“.

1 Курзив је наш.

ЈУ „и : ке Ри,

а Лу пашу e A бе

но

АЕ ya

Пе

Вон Ye: „и кан ž = :

и i 3