Српски књижевни гласник

954 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

„Знали ли то да је њетово причање хладног Читалац ће се уверити да не. Ова је канцеларијска прашина необична жива. То је сцена високе комедије — и мирноћа Г. Ј. јој даје више рељефа — сцена у којој видимо великог Портиног драгомана, како дискретно пипа под простирком кесу, коју су му подметули српски депутати. На против, тужна је слика у којој гледамо сиромаха Проту Матију, како обилази суверене и дипломате на Бечком Конгресу“...

Ми смо овај навод узели да би читалац видео шта је мислио о делу Г. Ј. један еминентно благонаклон читалац. Као што се види, писац предговора верује да је књига написана само по небитним документима, да је Г. Ј. пронашао неочекиване ствари у Пољској Библиотеци у Паризу, да је, најзад, анализирао те документе с потребном критичношћу. Према свему ономе што смо видели, јасно је да је узето за готово тврђење Г. Ј. у приступу о проналасцима у поменутој библиотеци, о строгој критици којој је подвргавао документе којима се једино служио.

Види се даље да писац предговора верује да је Г. Ј. имао грдан посао док је обрадио ту „канцеларијску прашину“ и задахнуо је животом. Што је најласкавије то је да он налази да је причање Г. Ј. живо. Наравно овај се комплименат, у колико је оправдан, односи и на многобројне сараднике Г. Ј. које смо открили у току овога приказа. На првоме месту Е. О. истиче „сцену високе комедије“, која се одиграва између српских депутата и Портиног драгомана 1827 године, којој „мирноћа Г. Ј. даје још више рељефа“. Ми налазимо да ова сцзгна није тако високог стила, ма да бисмо имали разлога да будемо благодарни укусу уваженога писца предговора. Фаталност је ваљда хтела да он најјаче истакне баш сцену, коју је Г. Ј. превео из нашег чланка Српска депушација У Цариграду 1827 год." И сва је „мирноћа“ Г. Ј. у томе

г Испореби, Г. Ј. стр. 459 и Срн. Књиж. Гласник, књ. XII, стр. 829—830,