Српски књижевни гласник

КО НА ВЕТРУ ДИМ. 7

Кад се фабрика затвори, ту би засело њих троје:

Јовица и Анђа на постељи, а удовица на столици. Њих

двоје пили су пиво и мезетили саламу, а удовица је пила ракију и мезетила лук.

Пића је било увек, ма Ивковић и немао новаца.

— Лако ћемо, Господин Ивковићу! — одговарала је удовица, кад јој се овај извињавао. — Млади сте, луди сте, па се љубите и грлите, док је младости.

— Оставите, Господин Јовица! — молила га је

и Анђа.

И те две жене, које су пиле с њим и од којих му је једна плаћала пиће, а друга му била метреса, никад се не би превариле да му кажу ши. Јовица је натеривао Анђу бар да га не зове господином; али би она одмахнула руком и рекла:

—- Оставите, Господин Јовица! Друго сам ја, а друго сте ви!

— Млади сте, луди сте, па се љубите и грлите док је младости! — понављала је удовица, већ пијана.

И онда би Анђа села на колено своме драгану, узела пуну чашу пива, обнажених руку нагињала му је к устима, као Косовка Девојка рањеним јунацима, љубила га по очима и певала му неку маџарску песму:

Љубила сам једном срцем свим, Ал то беше кб на ветру дим.

У том моменту удовице је нестајало. По соби се разливала атмосфера страсти, коју је ову избу претварала у топло гнездо, док је једна од професорових ћерки истеривала горе, на спрату, целу гаму на раштимованом клавиру.

Недељом је Анђа остајала код куће, да посвршава послове који су јој остајали преко недеље док је у фабрици. Тада је позивала Јовицу да јој прави друштво, ако би била сигурна да ће јој брат остати у кафани.

Млади студент јој је давао савете како боје да комбинује у новој блузи коју би градила, читао јој какав