Српски књижевни гласник

8 СРпсСки Књижевни ГЛАСНИК.

подлистак или јој причао шта се ради на Универзитету, по клубовима, у јавном животу. Он је откривао целу своју душу овој радници, трудио се да се изрази што простије, и она га је разумевала. Све његове планове, простране као небо, све његове мисли, лаке као праменови пролетње магле, целу његову унутрашњост, дубоку као што је земља, познавала је ова жена, која је једва знала читати.

Кад је зима прошла, одлазили су чешће у поље.

Јовица је избегавао посећена места: Топчидер, Кошутњак, Кијево. Он је водио своју љубазницу тамо где нико није помишљао на шетње: међу усамљене дунавске ритове близу Вишњице, где жабе певају по цео дан, или на голетна брда у Жаркову; у какву ливаду пуну жутог цвећа, или под какав храст, који весело јауче под витлањем брдских ветрова.

Ту би се он извалио колико је дуг. Анђа би му наместила више главе свој сунцобран од цица, наслонила се леђима на његове груди и певала... певала дуго, бескрајно ону маџарску песму, која је опомињала на чардаш и шлингераје. А Јовица је слушао ту песму, пратио оком извирање сребрнастих облака изнад Земуна, опијао се дубином ведрог неба и сањао о великој будућности која га је чекала.

Ах, како се та будућност чинила младом студенту!

Она је била пуна херојске борбе, поштеног рада, дубоке _

љубави према своме народу, према целом човечанству и водила га право циљу, достојном једног великог живота. Враћајући се једном са тих шетњи, они ударише поред хотела Славије. Са хотелског прозора је намигивала собарица ] једном пролазнику. — Шта мислите, Господин Јовица, о овим девојкама Млади студент погледа изненађено у своју драгану. У њеним очима је почивала једна дубока збиља, као да

је мерила тегобу свога рада у фабрици са тегобом РА ове врсте девојака.

ка

а из ЈЕ |

ЗА ИЕ Ва аката ада пене ке Зи 53

АИ

р