Српски књижевни гласник

Ко НА ВЕТРУ ДИМ. 9

Пред том збиљом, Јовица не нађе брзо одговор, те Анђа рече као за себе:

— Верујте ми, то је служба као и свака друга.

Да је Ивковић био овај данашњи, човек који целом свету даје за право, он би казао да, па би се на томе и свршило. Али је он тада био други човек. Он устаде против те службе, против тога такозваног неопходног зла које друштво трпи и експлоатише, против саблазни и расадника најгорих болештинг. |

— То су бедна створења, која неће да раде него продају своје тело.

Анђа климну главом сажаљиво:

—- Свако продаје нешто: сиротиња своје руке, учени своју главу, а трговци своју савест.

М

— Анђа је имала право — рече сад себи Јовица Ивковић, секретар Министарства Унутрашњих Дела. "Шта сам ја бољи од те собарице на прозору хотел-Славије! Да дођем до овога што сам, ја сам продао све, целог себе. То је жалосна истина: људи су ђубре. Ту истину је и Анђа познавала, али се она није продала, није се продала цела, већ само своје руке. Она није из: вукла оне конзеквенце, да у ђубрету треба остати ђубре. Она је веровала да има некога који вреди више негои "она сама, и њему је дала, поклонила то што није хтела продати. А ја>

Ивковић осети да му се срце грчи као оне кишо-· вите вечери у првој паланци свога јавног живота. Гомиле "супротних осећања навалише на њега.

— Требало је мање волети себе а више се уважавати. Требало је ићи у свет, не као Шпанац међу бикове, већ као лекар у болницу. Требало је волети себе ради других, а не друге ради себе. Шта сам ја сад» На шта ми ове класе, ова реформа сеоских дућана, о којима немам појма Где су ми она одушевљења из доба кад сам био блед и мршавг Где ми је она храброст, да