Српски књижевни гласник

ТРИ ЛАЂЕ.

Без једара, трошне, на крај крају луке, гдје тресет и трава дно пјешчано крију, ко авети сухе што пружају руке

три лађе са стршећим катаркам гњију.

Три престаре лађе. Кроз раздрта њедра са халугом травом се оплима слијева; у мртвој тишини поподнева ведра

из утробе црне дах трулежи зијева.

И као да снију у подневе мирне

на времена мислећ прохујала стара, на крик галебова, дах пучине ширне, плаветнило неба и поклич морнара.

Па смирено, тужно, ко људине старе

што прошлост и тугу у грудима крију,

у сунчевим зракам што весело жаре, пркосећи судби, још трупину грију.

Ал' када се дигне на зренику плавом црн облак, и вјетар ко помаман уји, па мути.и мртву пличину са травом, тад као да живот и лађам проструји.

Не звоне л' у зраку потамњелом јеке, с фијукањем вјетра, са орљавом грома; не шећу л' по лађам трим утваре неке, не гану л' се крма и катарка трома 7

На вјетрини бијела разапета једра срх надимље снажан ко у доба стара, вал прска на премцу и бије о бедра, и чује се шкрипа и вика морнара.