Српски књижевни гласник

Лелек Себра. (и 599

Али док су овако његове политичке фантазије потпуно

1 пропале, остао је његов позитиван рад, и његово ће се име са захвалношћу помињати у српском народу докле се год буде помињало и Вуково.

ЉУБОМИР СТОЈАНОВИЋ.

ЛЕЛЕК СЕБРА.

Има нечега, понекад, скоро правог у овој сивој збирци узнемирених стихова. Овде не слушате целу и широку лирику. Све је сведено на неколико осећања. Али су она дубока. Оно што ову малу свеску стихова нарочито чини врло занимљивом то је што нам се лиричар није цео приказао, и све нам рекао, и испричао, и исповедио. Дао нам је једно своје разбојиште. По њему се виде силни остатци једне самумске битке коју је он у себи водио са неманима и аветима о којима нам пи речи није хтео да каже. По челу су му остатци од трнова венца, и по рукама и ногама и о слабини зјапе још отворене ране. Са њега висе црне змије, у њему је жуч пукла, из тела је исцрпљена снага и из душе сва радост. Али нам није рекао како је то било. Оставио нам је пуну главу нагађања. Како је у питању читав један живот, и то никако не макар какав, ми се осећамо двогубо заинтересовани: и за дело, и за човека. Овде дело није цело. Али по ономе какво је оволико колико је, из њега лежи још један човек са много већим делом. Како је овај човек пао и зашто 7 Човек је душмански и цинички радознала животиња и, кад види човека, хтео би га целога. Овога човека који нам је рекао у тридесет и четири песме неколика своја као олово сива и тешка осећања, познаје писац ових редова неких дванаест година. једнога дана, заједно са покојним Владимиром

1 У нашем листу, у свесци за 1 фебруар ове године, већ је било опширнијег говора о Лелеку Себра од Г. Августина Ујевића. још пре но што је та свеска нашег листа стигла у Америку, наш сарадник Г. Бранко Лазаревић послао нам је из Чикага такође једну оцену те књиге песама. Ми и ту оцену доносимо, на овоме месту верујући да [0] наш претходни приказ није одузео интереса. — Уредник.