Српски књижевни гласник

Смрт Флоријана Крањчеца. 17

— Но, с тим твојим новинама, с њима ћете пухнути фунт перја — то да, то је истина!

— Више ти вреде једне новине него сви твоји канони и бајонете! Ти немаш таке солдачије коју ти не би тискаре потукле! Тискаре побеђују!

— Ајд' к врагу! Какве вражје тискаре! Све бих ја то забранио једним потезом пера! Чему све тог Само се смутња прави по свету.

— Али, стари! Касно је! Дај ми мира да читам! Ми се два не разумемо! Што је теби бело, то је мени црно! То је јасно! Ти мељеш своје, а ја своје!

— То се знаде, кад говориш глупости!

— Што бих ја говорио глупости! Нису то никаке глупости! А то си запамти да ја ни у каку државну службу не идем! Амен! То је готова ствар! Лаку ноћ!

(Коначно Рудолф је сада још у седмој гимназији, и поноћ је прошла, и стари је и пијан и уморан, и осећа како тај разговор сада баш никако није актуелан, хоће ли његов син у државну службу или неће. Но ето, покрај свега тога, стари не налази у себи толико психолошке одважности да би одлучно прекинуо нит, него га све неки ђаво сили на још једну реч. Само још једну.)

— Дакле, ти велиш, не идеш у државну службуг

— Па већ сам ти сто пута рекао да не идем! Дај ми мира!

— He?

— Не!

— Дакле никако нег

Шутња.

— Видиш ли, синко, како си ти незахваланг Па јеси ли то ти мени моје једино детег И ти мени оваког

— Нисам ја никако твоје дете! Ти си једно, а ја сам друго! Ми смо два страна и потпуно туђа човека. Ми се тучемо и побијамо! И то је тако у животу! Борба за опстанак!

— Каког Како се ми то тучемог Какова је то борбаг Што је тебиг

— Е, а како се тучемог Тако! Лепо! Ти си пандур, ти кољеш псе по улицама, чуваш хуље и лопове!

— Чујеш, пази се што говориш!

— А шта да се пазим! Ништа немам да се пазим! То је стање факата! Ти чуваш један режим тираније и скандала

9