Српски народ
у1Сс
Киклопски лиризам С. Милутиновића
5
Након 100 година од његовог стварања пуном паром (1826—« 1844), о Сими Милутиновићу остала су ова сећања: 1) Лиричар, епичар, драматичар, историчар. 2) Око 20 објављених, у рукупису грађа за још 10, необјављених, књига. 3) Сербијанка 17.000, необјављена 'Грлгедија Карађорђа 1 >.000 стихова... А над том необпчно узбурка- ■ ном стихијом исио.жнског иесмодавца, као лагиб лебдела Је мисао: СсО' прсгорјсв најг.ншс сс може!.~ љежника на остварењу српског генија. У Х!Х веку, Симг Милутиновић је највољанији ^бор ник једног јединог изма - '.рбизма. Пз је онда дошао XX век, уПраво, његова прва петнаеСТина, са пегнаестим осећањима према својсТвеНбм, према самониклом, да, као књижевност држећи за
што Је пак „имао стила, али није писао лепо"; нити пак што је А пун мутних алегорија, чудњачких идеја, необичних поређења", ил што је, спбдобљен с китњастим Илићима, РакИћима, Дучићима, одисао снагом не мере вбћ вере у лепоту. Милутиновић је национална гековина.
Илићи, Ракићи, Д ј .ми,!, са својим Јасним и красним, са својиМ сређеним и предодређе' ним, са својим збиљским и лирским стиховима, као оно светлост све што су даље ишли, све више су бледили, све више се гасили, док најзад свбје поетичне духове нису предали у руке просечног мисаоног садржаја. Они су зјали плодови темпа културо сликовитости. Схорите се највиша небеса! Проџвилите мравеж и пауци! Илићи, Ракићи, Дучићи, неговани, школовани, усавршени, са својим леполистим збирчицама, као на прстима, као без осећања теЛе, као омађијани тајним месечевим силама, клизили су свиленим конопом презатегнутога стиха, путањом том најмањег животног напора. Они су зјали плодови формалне естетизације свести. Међутим, Милутиновић је зачетник нагона исконске несвести: Ти пам будиш успаване силе, Ти нам пјеваш и нијемим устима, Нас ли слабих и синова божјих Биваш свагда вјерно предостојан.
Лиричар, епичар, драматичар, историчар, неббично живописног. личног живота, необично живописне стваралачке коликоће, ако не учени надреалиста свакако први нузреалиста, за њега је угледни критичар XIX века рекао: Сима је најобјективпији српски песник. Његова лична судОина, његови болови и туге, ра• дости и весеља — све му је то узгредна ствар. Општа ствар, отаџОина, српство, врлости — то иу заноси душу. (Св. Вуловић). Вртар, учитељ, писар, судија, ратник, песник, Вуков сарадник, Његошев учитељ, човек који је било коме послу хрлио, било које таште било које ниште грлио, за њега је још колико последње године XIX века (1899) поново речено: Милутиновић је први представвик у уметнИчкој поезији живота народног на земљишту самосталних напора за слоОоду. (А. Гавриловић) У XIX веку није било већег родољуба, већег отачаственика пером и мачем, већег, у реалном смислу, српског добромислиоца, већег, у идеалном смислу, при-
ПЕСНИК СИМА МИЛУТИНОбИЋ ПРПМА ЈЕДНОЈ САВРЕМЕКОЈ ГРАВИРИ (Архив Српски народ)
Пријатељство или дијамант Земни рају, животе нам кратки, Смрти грозне непознати часу, Свјетино ли мамци окићена, Чудно бити поклоником вашим! Добра ваша на нссове скачу, Тешко ли ти присједају сваки Просто живи среке залогаји: Младу срцу жеља недомашна Татула ли изумњења бива, К женску љуб 10 наске себе лиши, Тај нас раје омахом исплати! Муком живом пријатељство братско. Себи вјерним, дарује нам неко УтјеШење близу вјечно души: Ал врлином сае нам слађе бива. Та нас води К отпочетку добра! СИМА МИЛУТИНОВИЋ
*
Штампање ХитарижсШ Зете-3&м<л>&
уво, у некбЈ" ревизорскоЈ - помности, изрече оцену: Необуздане маште, усиљавају• ћи се да пошто-пото буде оригбналан, Милутиновић је упропастџо себе као песника. (Ј. Скерлић). Те и дандањи, творачка делатност Симе Милутиновића остала је непроучена, остала неоцењена, мал те не на широко потцењена, а све у тону уббичајених баснословности нехата и рахата: Пјана крчма — и отац и мајко...
• * Није меродавно што је о Милутиновићу речено „да је с Мушицким отвбрио двери на 1 олтару богиње вечите поезије", ил
Прве половине XIX века, зна се да на Балкану није било песника радиности, отачественоСти, разгаљености такве и толИке Аа није морао ни дејствовати об* ликом песничког даха, већ само и једино исконошћу песничког духа. Милутиновић, истина, вије имао организовани слик књишкога песника, али је зато имао организовани клик човека, у чи<јој је пбтсвести било нагомилано тајне сунчеве енергије, да је она, из тога Ужичанина пореклом, избијала замахбм Киклопског лиризма: Кликни, вило, ие умукла пигда! Стреси грлом све сјајније звезде И ђинђуве из Кумове сламе!..
Нултурне везе Симе Милутиновића с Немачком
Сима МилутиновИћ, песник чија су дела понајвише имала српско обележје (Србијанка, Србин, Србослав итд.) одржавао је разгранате културне везе с највиђенијим људима тадашње Немачке. После Доситеја, он је наставио српско културно ходочашће по Немачкој, будући уаеколико претеча Вуков. Захваљујући њему, Немци не само да преводе српске књижевне саставе, већ неки од' њих и своје песме посвећују Србима. СрОијанку, Милутиновић је 1826 штампао у Лајпцигу, а исто тако и своју Историју Србије 1837 опет у Лајпцигу. Сачуван је н један део преписке између Милутиновића и његових пријатеља — у Немачкој. Тако, у једном свом писму велики немачки песник барон фон Хердер, преко Симе Милутиновића одушевљеним речима поздравља „све своје драге Србијанце". ч
Вилхелм ГерХарт шаље са посветом Милутинрвићу свбју кн»игу Авакреон и Сафо (1826). Фридрих Вогт шаље 1836 Милутиновићу филозофску песму, коју је н>ему посветио. Карл Август Фердинанд Киоф упутио је С Милутинбвићу 1837 писмо, у коме га назИва „најдражим братом у Аполону", а у писму и своје стихове њему посвећене, додајући, да, одушевљен својим кратким боравКом у Србији, како је он непознат смбо „о пријатељу, да замолии за твоје пријатељство", Тереза фон Јакоб, која је е успехом преводила српске на* родне песме, у сталној је преписци са Симом Милутнновићеи. Као што је познато сам Гете написао је приказ о Милутиновићевој Сербијанки, настојавајући код Герхарта ■ Грнма да се то дело и на немачвга превеае.
Крајем XVIII и почетком XIX века било је у Србији „пуно рукбписа српских списатеља. ново"писаних и преведених", али се на њихово шТампање моглб мислити тек у току 1832 године. Сима Милутиновић Сара.јлија, бавећи се „чрез неколико година у Црној Гори", Иаписао је Ист орију Црне Горе. „Манускрипт" свога дела Сима .је .у току 1833 године предао „Књажеској Типографии" у Београду, са жеЉом да се оно штампа. 3 маја исте године, Димитрије Исаилбвић, адмиНИстратор Типографије шаље извештај о штампању „већи И зналенити" дела, „која су с дозволенијем Књажеско-ПрИдворне цензуре у овдашњој ТипографиИ напечатана". Списак садржи 11 књига, а акт у целини гласи: „Књажеско Придворно} Цензури, Господи Високопочитајемој! Благонаклбном зактеввњу Књажеско Придвбрне Цензуре удовлетворавајући, препокорно шиљем овде под .. Назначеније свију Дела иЛи СочинсИиим, која су у овдашњој Типографии Књажеској до сад печатана, и то већи и знамснитии сочиненим, почсм сам за излишно судио, истом Назначенију остале ситнице, као судејска и књижевна објавленија, трговачке рачуне, бексле, вснчпнице, лоозе, и овим подобне мање важне вешти, премла одобрене, прикодавати. Примјечанија за сад други, кромје веЛичине особени изданИја, никакови имао нисам, зато ји ни у рубрику такови ставити нисам иогао. Г. Сима Милутиновић предао је пре неког врвмева прикључе• ни овде под . . Јманускрипт свој, содержавајући Хисторическо Описаније Зетте Земље, или управо рећи: Историју Црне Горе. Прочитавши рукопис овај нашао сам,, да се важни заиста и за свакбг Србљина, а и странне у• чене људе, знања достојни пред• мети у њему садржи. То само примјктити имам; да му је језик од матерњег нШег овдашњег језика нешто различан, и ортографија му није постављепим и височајше определеним Типографије наше праВилима сходна, ја би дакле покорњејше мњенија тог био, да се важно ово и полезно дјело или мени или другом коме милостиво повјери, који ће му језик у препису по својству обичног иашег језика изменити, и ортографију иа меру иашу прописаним уставима сходно дотерати моћи. В прочем списатељ, дјело ово народној библиотеки Бебградској уступа и чоилања. т.ј. да га она о евом трошку путем препумерапије печата, и добитак сав, кои се отуд
на ползу и прираштеније своје обрати. На тај конац исто пјело Придворној Цензури милостивог развиденија и височајшег одобренија ради пошиљући, с постојаним високопочитанијем пребивам У Београду 30 Маја 833 Књажеско Придворне Цензуре покорњејши слуга, Димитриј Исаиловић, Админ. Типографие"п Септембра месеца исте године, штампарија је по наређењу клеЗа Милоша имала да се сели у Крагујевац, што је до 16 септембра и учињено. Преношење штампарије у Крагујевац, осујетило је и штампање овог Симиног „манускрипта". а ни замисао његова да га уступи и поклони „народној библиотеки Београдскбј". није се остварила. Дело је штампано у току 1835 године у Београду као Историа Црне Горе од искона до новиега времена, под сасвим другим условима. Али да ли је „језик" и „ортографија" Симина претрпела измене, нИје нам познато. И. А. П.
Утјех мојим родитељам У једном пиему из Видина у Бесарабију Страданијам' пречишћени! Нема ноћи иити санка Кад се с вама не састајем, Кад вас душом не загрљам, Тугу л' вашу ие дијелим. Обје руке оца љубим, Обје л' ноге сузам' мијем; Срце своје мајци пружам, К прсима је ја пригрљам Као негда она мене, Не Ои ли је утјешио. Мили боже, а на јави Божјој вољи слепо следим, Љубвом вашом сва зачињам Дјела моја и мишљења, Надање вам вршећ' тијеи. То л' блаженство срца ваша Нек" вам јавно к гробу мами: С надеждом је слатка смрца! Чисте 1' душе бог принима А у вови рајски живот. ГИМ* МТТГТ\:ТИТТАГ>МТ,