Српски народ
Страна
СРПСКИ НАРОД
2.7 март
пре^ставник српске војничке књижевности МИЛУТИН ЈОВАНОВИЋ
И тај витез у посребреним одсјајима сабље и мамуза, парадним кораком наставиб је традицију војничке просвећености Драгашевића, Мишковића, Магдаленића: /
У походној униформи, јако црне косе, јако црних очију. Невероватно витак, невероватно блед. У походној униформи, најчешће с једним јединим одличјем, лотосовим цветом као на срцу. Под чизмама грубим снег шкрипи и врца, Трепере на сунцу оштри бајонети; У грудма нам мушка набујала срца, Пук силази журно низ голе врлети. Добош мукло бије , Јечи гора сва, Један! — Два! Песник Милутин Јовановић је дружељубља (Заборављени и не-
пример интелектуалца у униформи. Али не, рецимо, због тогд што је као официр написао декблико књига стихова, неколико књига прозе, ил што је добијајући чинове прелазио из нижих у више часописе, ил што је у часовима к.вољно" и новинар бивао; нити пак што се као млад човек прикомандовао оном општем, оном све то нараштајућем песничком ритму, ритму бескрајно превасхо дећи просечне личности, ил што је на путу том звучном, као и други оставио трагове, не баш најблеђе, у симфонији српске речи првих десетина XX века. Јер лирска километража није, и не сме бити мерило, да се, у вези с њего&им именом, као и с многим другим, реч песник пише великим П. Активни официр Милутин Јо вановић био је више но скроман песник — баштиник. Он је прикладно певао о крепко наслеђеном осећању родољу-
знани), о крепко- наслеђеном осећању истинољубља (Касарнске
ник новије генерације песникавојника, није успео да оствари синтезу та два вида, синтезу која је често давала значајне историске личности: остао је у малограђанској лирици уз све њене добре и лоше стране. У походној униформи, често с једним јединим одличјем, лотосовим цветом као на срцу, Милутин Јовановић, честитим парадним маршем продефиловао је странама српског родољубивог песништва: Паднемо ли, тад ће спустит нас у раку Загрљене. Братски док спавамо туде, Лепршаће наше заставе у зраку...
.ДОЂИ, МАЈКО!
Сам, уморна срца, изгубљен, без вере, У вртлогу злобе, нискости и људи, Понижен и сломљен, без наде и снова Ја видим где сада из старих гробова, Врх којих заборав црни вео стере, Подижу се сени и прошлост се буди. , О, времена златна, безбрижна и ведра, Са раскошним сјајем ружичастих дана, Испуњених срећом нежног миловања У мајчином крилу, где се слатко сања, Док ме њена топла материнска недра Штитила од студи. Срећо закопана, Мати, мила мати, из твог тужног стана «Под зеленим брегом, што је изнад села, Устани и дођи једне тихе ноћи И разгони пустош твојом светом моћи, Спери крв што лопи из дубоких рана, Утри зној мртвачки с бледога ми чела. Поведи ме собом! Одмора сам жудан, Загрли м§ као некад руком меком И пођимо тада простору далеком... Дођц! Чекаћу те радостан и будзн.
-V
Аушобиографски
шшМ III#Милутин Јовановић (Цртежи: К. Н.) фотографије), али се од -многих, временски оглашеиих за веће песнике, одвајао исправношћу и че-
ба (Светлим и крвавим трагом), ститошћу заиста осећајног интео крепко наслеђеном осећању лектуалца: Ходи! Не корачај сам по својој вољи, Већ са човечанством истим путем греди; Једино у скупу човек нешто вреди, Осећа се цео и постаје бољи.
За ових 40 година XX века, српска лирика, како се то са изворне стране да назрети, кретала се у два супротна вида: Вид обезбрижења трагичне све сти. I , Вид обезбрижења теоретске свести. Лиричари првог, тојест непосредни расни прокушеници, неговали су културу нагона искони; лиричари другог, такозвани посредни међународни посвећеници, неговали су културу нагона запада. Први су певали по простом науку посматрања, нараштајући често до самих почетака самопосматрања; други су
певали по сложеноЈ науци угледања, нарапггајући често до Самоусавршавања: први су реалисти, други ванреалисти. Кад орао шестари, то је култура искони; кад се шева побија, западни ил источни ћув неки под крилима јој - је. Драгашевићи, Мишковићи, Магдаленићи, и словом занемарени зачетници српске војничке књижевности, вероватно нису ни помншљали да својим скромним списима врше једно значајно разлучење — разлучење уметника — малограђанина од уметникакондотијера. Милутин Јованорић, претстав-
РОДНОМ КРАЈУ.
&
Место моје драго, сакривени куге Међ' горама бреза, јасика и јова, Што раније не знах за стрмене путе Мог живота бедног? И рад слатких снова . Просневаних негда на сеоском брегу, Испод којег река жуборећи тече, Где у кули старој јеине се легу И духови блуде када падне вече, Рад те тихе среће што нађох у теби Никад у свет кога крочила ми не би, Отиснух се у свет, ни сам не знам како, Да ме људи приме са осмехом жучним, Отиснух се да би сада више плак'о За слободним зраком и пољима тучним, За мирисом ружа и шумором храшћа У свом родном гвезду. О, како би хтео Да. из овог кала меког сладострашћа Опет паднем теби у загрљај врео, Мој рођени крају! На недрима твојим Нек свршетак буде страдањима мојим.
„ ■.. Путнички воз, кош је те ноћи кренуо ш Беогоада З а пиш, хуктао је и тутњао. клизећи по шин:ма и провлачећи се кроз тунеле. У .једноме куту вагона треће класе, седео је јанко, увијен у.шињел. згрчен од ноћне студени, и широко отјзоРених очију гледао нетремице нредб се. Око њега је споко.гао спавало неколико путника. наслоњених један на другога, и њихова непомична лица, осветљена слабОм зеленкастом светлошћу гасне лампе, чинила се као мртвачка. Уз једнолику и успављиву лупу железничких точкова, и мислећи непрекидно само о материној смрти, Јанку лагано. као каква давно слушана прича, пролажаше кроз мозак све оно што .је он доживео, откако зна за себе. У једно.ј малој паланци. он је провео прве године ведрог и безбрижног детињства у кући родитељској. и растао де слободно и несметано каб врба крај воде. Отац му је био гимназијски професор, а мати учитељица, и заузети увек туђом децом и борбом за насушни хлеб, нису могли своме Јанку и тројици његове млађе браће да посвете нешто више бриге, него је то најпотребније било. Јанко је одлазио у школу као и друга-' деца, али није стизао да Са њима весело јури по великом општинском забрану. да се игра мете или клиса, нити да се на врелом летњем сунцу купа по цео дан у бистрој реци, или лежи го нз врућем песку. И ако би га којипут ведри и сунчани мајски дан измамио из загушљиве и учмале варошице у поље, он би одлазио потпуно сам далеко низ реку. на место где су лежале развалине некаквог старог града. Ту, у сенци једне гранзте дивље крушке, он је проводио кратке часове своје безазлене и тихе дечје радости, слушајући испод себе жуборење речних таласића и гледа!ући у далеке, плаве и сиве гребене планинске. У тој слаткој осами њему се чинило да око њега оживљу.је цео онај чудни и чаробни свет старинских витезова. водених вила и огњених зма.јева, о ко.шма је читао у бајкама и легендама... Јанкова мати, нежна и вечито болешљива после прележаног ззпаљења плућа, није држала у кући служавку, дер то нису Допуштала скромна средства њена и њена мужа. и Јанко 1'е летињском оданошћу и љубављу помагао мајци у кућевним безбројним пословима. Он је прао судове, ложио пећ, истоесао постељне ствари у дворишту. чистио обућу родитељима и бр^ћи, и са матером. кад она дође из школе, спремао ручак и вечепу. Кад би свршио те свакодневне ситне послове, он би се п ( овукао у једаи крај проетране
кухиње, или, ако де лето, отишао би у старинску и запуштену градииу и тамо читао по читаве сате. Његов је отац из школске библиотеке доносио читаве хрпе књига, и Јанко де са једном незаситљивом радозналошћу и насладом читао све оедом, немајући при томе никакве системе, нити правећи избор. Њему су поддеднако били драги и заносили га и Лаза Лазаревић и Достојевски. и наш Војисл-в Илић и руски Надсон, Тургењев, Куприн или Доде и Виктор Иго. Дуге зимске вечери имале су за Јанка једну нарочиту драж и доносиле му једно тихо задовољство и срећу. Његов отац, вечито у пбслу око ђачких домаћих задатака или задубљен у спремање предавања. радио би тада за својим столом, нагиут ниско над хартијама због коатковидости. рраћа би легла рано да спавзју, и Јанкр де увек остајао сам крзј матере. кода би обично тад вдто крпила или плела. Оборених трепавица и очиду упртих на рад, ».егова мати де душом и мислима била далеко од тога ситног и досадног посла, и она је осећала тада потребу да са неким подели интимне дрхтаје свога унутарњег живота. И она је причала Јанку о сво.шм родитељима и детињству, проживелом у мирној варошици питоме Водводине, у оном вечито зелеиом кутку . где се Тиса улива у Дунав. После тога дошле су године проведене у сомборскод препарандији. далеко од бца и матере и у друштву многих младих и одушевљених деводака, коде 1е све заносила помисао: да ће једнога дана ући V живот. међу децу. да одмах ствараду будуће људе и свесне синове свога народа. По свршеноме школовањУ Јанкова је мати прешла V Србију и добила учитељско место у далекод и забаченоЈ паланци источне Србије. У то време познала се саЈанковим оцем, младим и симпатичним суплентом гимназије. који је носИо дугачку косу. Неколико месеца, провелених V дугим шетњама крад Тимока и разговорима. створили су од обичиог познанства једно срдачно пријатељство, после кодега де дошла топла и узадамна љубав и жеља за вечитом задеднк"ом. Прве године ггроведеие са Јанковим оцем, у тихом породичном кутку и потпунсл сагласности њихових дувда, биле су за Јанкову матер најсрећниЈе доба у њену животу. и док би причала о тим данима домаће среће. очи су јод блистале од унутарње радости и сећ'ња.После де дошла њена болест. ко!а је разорила нежан организам и донела собоп дедаи низ дугих и мучних патњи и болова. и Јанкова мати је обично тад преки-
дала причање и заћутала, уздахнувши дубоко... Јанко де био у то вј5еме у оним годинама, када се код деце развија моћ опажања и схватања ствари, %'круг њихова размишљања постаје одређенији и озбиљнији. Он де опазио последњих година, проведених v оодитељскод кући, да односи између његова оца и матере нисУ више онако срдачни и блиски, како де он то запамтио у своме раноме детињству. Отац де све чешће долазио доцније у ноћ кући, и Јанко је увек тада из своје постеље у дечјод со^и слушао свзђу, горке прекоре и узајамне грубе увреде, коде су његов отац и мати дедно другом бацали у лице. Кад би се на.јзад све стишало, Јанкова мајка де на прстима улазила у дечју собу. и, према светлости кандила, Јанко де гледао, како се она моли пред иконоод, Док дод се рамена тоесу од уздржавања децања. Затим би лагано пришла његовод постељи и пажљиво. да га не пробуди, завлачила би се под покривач крад њега и, загрливши га, почињала пригушено да плаче. Јанко би се тад претварао да се тргао из сна и да не зна шта се малочас догађало у кухињи. — Мама, шта ти де? — питао је он. тобож зачуђено, док му се у грудима срце стезало од бола и жалости за ту намучену жену, и под грлом му играла јабучица и гонило га, да и он заплаче. 1 У кухињи се чуло. како отац шета крупним корацима и дубоко уздише. Из тих честих призора, који су се одигравали између његова оца и матере, Јанко де најзад сазнао, да му отац остаје дуго у ноћ за карташким столом и !да је уз то отпочео много да пије. Једновремено са том променом код оца, у кући се њиховод почела да осећа оскудица. Новаиа није стизало ни за неодложне потребе. и Јанко, коди де по вароши готово све што за кућу треба набављао, патио је због тога највише. Тако прођоше три мучне г?>дине, за коде време у Јанковој глави сазреваше одлука, да што пре постане свод човек и да ол;акша родитељима оскудан и тежак живот. Кад је завршио седми гимназијски разред, он ступи у водну академиду у Београду. Одвајајући се од куће и родитеља, он је, као утеху, носио у себи наду. да ће за кватко време стати на своде ноге и да ће се тада повратити родитељима, да им помогне и да буде крад" матере. Неколико месеца после Јанкова ступања у академиду умре му отац напрасно, и мати би приморана да се поново прими учитељске службе, на коју де још раније дала оставку због слабог адшавља."