Српски народ

Ос

^УИИлЈ ј

2 Сј

ПРИПОВЕДАЧКИ ДАР У ПОРОДИЦИ ЛАЗАРЕВИЋ Г1 /. АНЋЕЛИ1А Л ЛАЧАРРВИЋ рагмент из " утања I II 1 1Ј Ж-аЈ II 1ЈГ Ж Ј 1. Ј \*кЈ1 11 Ј_лА-ЈЈГ 111 „.. Пробудилз се око пола ћи се, а међу њима и шена џи-

Сваки фебруар је суморан. Сваки је хладан, пуст. Свакако да је и фебруар 1926 године био такав. И двадесет пети дан тога месеца, онда, када је заувек заклогшла своје паћеничке очи Анђелија, ћерка књижевника Лазе К. Лазаревића. ^ За Анђелију Лазаревић није само та.ј последњи, претсмртни месец био месец овоземаљских мука. Цео њен живот јесте једно тешко боловање из корена. Цео њен живот. што ће рећи четрдесет година и неколико месеци, јесте физичко избољевање. Севка тог боловања је, разумљиво, пала и на њено стварање, књижевно у првом реду. Наследивши од генијалног оца приповедачки дар, она је сама говорила: „На мене су навалиле болести сваке врсте, наслеђене и ненаслеђене... Болести имам изобиља на лагеру... Увек вучем један овакав терет као што су моје срце, плућа, бубрези..." Такве реченице шара.ју њена писма пријатељима. Била је свесна да јој је судбина ненаклоњена. Зато је и тражила један други живот, ван свога физичког живота. Сносила је такав свој живот етојички. Редовно се ни школовати није могла због здравља, боље рећи због болести. Основну школу, сликарску школу и четири разреда гимназије, целокупно своје „званично" образовање завршила ,је углавном приватно. И то на скокове. У двадесетпетој години била.је „мала матуранткиња". Школа, као средство помоћу кога би дошла до животне егзистеиције, није ни била потребна Анђелији Лазаревић. Припадала је породици чије је материјалне темеље солидно поставио, и оставио, најбољи српски приповедач, Лаза К. Лазаревић. Могда је, дакле, бити до краја живота београдски сноб такозваних виших кругова. Међутим, Анђелија у тридесетшестој својој години пише: „Ја сам одавна дошла до тога да рад у ствари има један истинити циљ: да испуни живот и да га учини сношљивијим". Такво гледање на рад довело ју је дотле да постане наетавница цртања у Првој београдској женској гимназији. На том положају остала је до краја живота. За време Балканског рата Анђелија Лазаревић се могла виДети како добровољно ради у болници. Знала је добро шта је болест. Желела је зато да и сама, као „здрава" допринесе нешто спштој националној ствари. Свесна да се не може школовати како је желела, „до краја", она прибегава озбиљном самообразовању. Универзитет ипак није могла лако прежалити. Утеха јој беше што је могла једно време као. ванредни слушалац, похађати часове књижевности на .Филозофском факултету. У почетку Анђелија Лазаревић је веровала да је сликарство оно поље на ко.је је вуку њене урођене способности. У четрнаестој години се уписује у приватну сликарску школу Карла Кутлика, боље познатог касније као Риста Вукановић. Али... болести, болест. Прекиди ради одласка у разна климатска места на опоравак. Најзад, као одлична ученица, 1911 она завршава ту школу ко.ја је већ постала државна. 1914 одлази у Минхен ради усавршавања Али рат је примора да се брзо врати кући. Прве две године ради у прокупачкој болници. Како јој се измакла прилика да искористи „минхенску школу", радила је џа време рата сама, користећи се стручним саветима нашег великог сликара Уроша Предића. После рата одлази у Париз где проводи ,у сликарској академији и по умеТничким галеријама годину дана. Вративши се у Беогрзд не преста.је с радом. Дубровник. Хвар, Сплит, Словеначка, места и крајеви куда одлази ради здравља, богдти

су Јединственим мотивима за боје њене палете. Око педесет слика је Лазаре вићева излагала на изложоама „Ладе" и то у годинама од 1920 до 1924. Али главну своју делатност Лазаревићева Је показала ипак у књижевности. „Књижевна жица", поред болести. остала јој је као угеха од знаменитог оца. Још пре рата, 1914, она даје Скерлићу Једну од најзначајнијих својих прииоведака „Лутања" да Је штампа у Српском књижевном гласнику. Смрт и рат спречава Скерлића да приповетку штампа а рукопис пропада у штампарији. , Са својом сликарском „мисијом" она се мири искрено: бало би имати више талента и више вере у себе но шго ја имам за сликарски рад". Воља за књижевним радом све више влада њоме. „У мени није ништа у стаљу да угуши вољу за писањем... Осећам скоро стид што се бавим тиме са тако мало школе што ја имам, али то је рођено са мном и то је јаче од мене..." Исувише је имала самокритике ова племенита душа. „Мало школе..." Али као да је сама заборављала своју природну развијену интелигенцију. Необичним трудом успела је да савлада ч<2тири европска језика на којима ,је могла пратити страну литературу: немачки, француски, а касније и руски и италијански. Још за време рата пише, поред сликања. Та природа није могла никако бити без рада. Можда тој активности има да захвали што је ипак успела да проживи живот од преко четири децеције, иако је непрестано уствари бцла само један тежак, безнадежни болесник. Књижевно дело Анђелије Л. Лазаревић, дело уосталом које јој је и сачувало име и после смрти, није обимно и бројем велико. Као и њен отац, тако и она није много написала, али .што је написала то је од вредности: седам песама у прози, једно „Писмо из Сплита" и, најглавније, шест приповедака од којих је најдужа „Паланка у планини". Готово сва ова рвоја „дела"' Анђелија Л. Лазаребић је штампала за живота, после рата у часописима: Књил<евни југ, Дан, и, већину у београдској „Мисли". 1926, ускоро по њеној смрти, Српска књижевна залруга издаје „Паланку у планини" са прештампаним „Лутањима" у једној књизи. Свет Анђелше Л. Лазаревић, који она уноси у своје приповетке, јесте реални свет у коме је она сама живела, који је добро познавала и разумела. Ако иде у Далмацију она ће запазити тамошњи живот, имаће око и срце за јунаке своје, које ту налази, за страсти и патње тих Ј"унака, које ће топло описати рецимо у „Анети". Или ће се сетити свога дстињства и написати дирљиву приповетку „Михаило". А њена приЛоветка „Лутања" износе пред нас живот једне уметничке школе. Ту је љубав између два млада бића, али љубав која се више наслућу.је у дрхтавим речима и несигурним поступцима, него што се признаје и стварно доживљује. Љубав ,је главни мотив у већини приповедака Анђелије Л. Лазаревић. Све своЈ'е приче Лззаревићева је писала једним лепим, чистим, марљивим стилом који нше без топлих боја, без душе. Она има смисла и за ретка запажања. за занимљиве описе, за хумор а нарочито за суморне рефлексије. Ево неколико примера такве рефлексивности: — Често човек, коме се све руши, има неко горко уживање у томе, да гледа како се руши. Није довољно да ми волимо неко• га да бисмо били зааовољни: потребно је да и он воли нас. Љубав не зна за јуче и сутра, зна само за данас: она, има своју логику — логику заљубљених; она ствара засебан свет — свет заљубљених. Зато човек ко]и ни•

кад није волео не уме да суди о љубави, а човек који је волео суди само према себи. Никад један трезвен човек не може да схвати речи и поступке заљубљеног човека. Или: — Има нас много таквих: кад треба радити питамо се „зањто?" или „нашто?", и оно што би могло имати вредности, изгуб;/ је; кад нам се јави радост у животу, ми не верујемо, јер је дошла сувише просто, и не пружамо руку да тражимо оно шго треба да припадне нама. А живот пролази као велика река, проноси благо које бисмо могли имати, али ми седимо на обали и сугњамо' Или: — Мало је даиа мира. Кад се у души дигне бура, навале жеље за нечим објашњивим; као таласи бесне, траже одушке, душа би да да израза себи — одједном клону руке, свест о немоћи

Анђелија Лазаревић (Цртеж: К. II.) буди се, душа осећа ланце. Зашто та жеља за висином код оних који немају крила? — Зар мало пута човек каже нешто не мислећи; лепо звучи, згодно дође — и човек рекие. И још колико би се сличних ствари могло извући из редова ове ретке женске способности која Ј"е знала свој задатак, која је обављала узорном истрајношћу и надчовечанским прегарањима тај задатак и чија Марија у „Лутањима" жестоким сумњама раскида своју душу: „Је ли истина да не*могу? Зар ће жи.вот проћи не оставивши трага? Угинуће осећање и све што је силно — усахнуће. Зар нико неће разумети ову ноћ!?..." Не. Могло се! Живот Ј 'е ппошао, али Ј 'е оставио трага! Све што је било силно није усахнуло! А за ноћи, дубоке црнилом и тешке од језивих бура мисли, има разумева&а и — дивљења. В. Ф.

ноћи; пробуди је куцање срца и осећање на души, тешко као олово. Не крећући се из полбжаја у коме је била, не отварајући очију, поче да мисли, продужи да мисли оно што ј'у је мучило тих дана. „Па добро, каже, признаћу немам талента; ја нисам кукавица да обмањујем себе. Треба једаред бити начисто: зашто радити без успеха, запТто губити време, кад би се корисније могло употребити?" — „Нашта?" упита један глас и удари срца убрзаше. 3:ри главу у јастуке не отварајући очију и покуша да нађе каквог одговора. „Ма н."шта: ето, на пример, на... на..." Ударци срца почеше да је гуше. Отвори широм очи... Преко спуштених завеса клизе сенке оголелих гр:на покренутих Иечујним ветром. Напољу је светла ноћ. „Шта да чиним са животоМ кад изгубиМ ослонац у раду? — Па зар зато варати себе? До истине ће се доћи, што доцније у толико горе. — Али ако могу, ако је ово застој, ако доцније сТворим нешто велико?" — „Мислиш?" —■ заслГеја се циник у њој. Устаде. Соба хладна, ватра се у пећи угасила. Напољу је снег и месечин.а. Знала је дббро како изгледају завејане старе и високе тује пред ку? ћом, повијене под теретом снега. Покушгла је једном да то представи на платну, и није успела: слика не изазва ни из далека оно осећање које изазива њихова башта с непомичним тујама, завеј:ним воћкама. и целцем снегом, на коме се познају само дубоки трагови мачјих ногу. Подложи ватру и, дршћући, зави се у вунени шал. Ноћ је, ноћ без сна: -једна од оних иоћи кад оживљују мртви прбдмети: све има израза, све говори, дише. У тишини ноћи Марији се чини да их чује. Отвори вр:та од пећи и угаси свећу. Дуге сенке предмета по соби полетеше чак до таванице, вилински заиграше вијуЗаџуж&ина I Ншан*ина>

новска сенка. Кад диже руке да покупи растурену косу, и дуга сен помаче руке немирно, играјући, дршћући, сави и диже праменове коее. Ноћ је. Једна од оних чудних ноћи кад се не спава: човек се осећа већим, савршенијим, почиње да схвата нешто што дотле није схватио, чује звуке које још никад није чуо: про> стор је пун невидљивих бића, свака стварка говори. „Ах, ето, то дати, само то! ја хоћу да ствзрам, ја могу. ДаЈ'те ми платно, боје, ево створићу нешто велико — ко каже да сам сла-

Ватра у пећи слабо осветљава неуоквирене цртеже на зиду: сваки цртеж незадовољство, сваки потез сумња, свака успомена бол. „Је ли истина да не могу ?Зар ће живот проћи не оетавивши трага? Угинуће осећања и све што је силно . усахнуће. Зар нико неће разумети ову ноћ!..' 4 „А, јесењи пејсажи, безбојни и хладни, где је у вама моја душа?" Седа на дрва крај" пећи, увијена у вунени шал. Страх је одједном зидова њене собе, плаши се жутих руку којима је обухватила и стегла колена. „Шта ћеш са животом?" пита се, „нашта ће ти, треба ли коме?" Ево суза — кукавице сузе! Чело јој пада на колена, тело дршће од плзча. Не види више безизразне очи њених цргежа, ни безбрОЈ'не пејзаже — не чује говор ствари. Ноћ је... ноћ без сна: једна од оних ноћи кад се истина Ј 'авЛа човеку у свој наготи, немиЛосрдно руши илузије, прича му о слабости и немоћи; о ииштавилу жеља. И док хладни разум схвата, спутана душа плЗче горким сузама разочарења..." Манастир Студеница, задужбина вепиког ерпеког жупана Неман»е (XII век), налази ее у днвном оквиру брда к шума ГДрхив „Српски Народ*")