Српски народ

ОСџлти — : Жроблемапшка нашег

Ако се хтело показати да наша савремена драмска производња не пружа дела за приказиван>е и тиме да се оправда немар према нашим живим драмским писцима, онда је стављање на репертоар Српског народног позоришта „веселе позоришне игре" од г. Душана Мишића потпуно успело у томе смислу. Ако одиста у фијокама Народног позоришта или код познатих и непознатих драмских писаца нема ствери од веће књижевне и позоришне вредногти, онда су оправдапа ввЈатан.ења што за две године обновљеног рада првог српског позоришта није било премијера домаћих драма од савремених писаца. Онда је цела ствар крупнија и дубља и поставља се цео проблем нашег српског драмског стварања. Поставља се питање да ли можда уопште нашој словенској природи недостају извесне особине духа, смисао за архитектонику, који су првенствено потребни за драмско стварање. Познато је да и код највећих словенских писаца у извесној мери недостаје способност за композицију, конструкцију дела у њиховој тежњи за продубљивањем, запостављајући или не водећи доваљно рачуна о форми, о извесним неизбежним законима и нуждама разних врста књижевног стварања. Можда ту треба тражити објашњење наше доста оскудне драмске литературе, без комада, који могу стати упоредо са делима стране литературе, док смо у другим областима књижевног стварања успели да достигнемо европски домет. Можда зато и Горски Вијенаа, који садржи све елементе трагичности не претставља једну трагедију у позоришном смислу речи, иако је оно дело нашег најдубљег књижевног ствараоца. Можда зато и Коштана Боре Станковића, која би требало да буде наша најбоља драма, само је једна од најбољих наших лирских песама наше словенске и балканске драме младости и љубави. А можда зато Јован Стерија Поповић и Бранислав Нушић показали су највише смисла за драмску конструкцију^ јер у њиховим венама није текла чиста српска, словенска крв, која у своме бурном младалачком хуку пресеца дах и тражи одушке у кратким, згуснутим и силовитим лирским изливима. Наравно ми само овде постављамо ова питања не усуђујући се да на њих дамо коначан одговор. С друге стране може се овај проблем нашег драмског стварања посматрати у другој једној светлости. Можда наш друштвени развој у свом наглом току, који прескаче етапе и није још нашао своју стабилност, можда тако једно друштво не пружа потребне елементе за драмског ствараоца. Можда је потребна извесна устаљеност у наравима једнога друштва, да би се формирали типови, које ће око уметника запазити и узети за материјал свога стварања. Можда је перспектива од сто година и сувише мала да се осети и схвати смисао највеће драме нашег друштвеног развоја, нагао и неприродан прелаз из једног патријархалног, недиференцираног дру-

Поводом премијере „Оде воз" од Д. Мишића

штва у хаос и вртлог новога доба. Чињеница јесте да тај моменат нашег друштвеног процеса, толико драматичан, није искоришћен, већ само донекле наговештен у извесним нашим књижевним делима. Можда наша интелигенција, школована на Западу, где је друштво било у другој фази свога развића са својим властитим проблемима, није им^ло очи да види велику драму нашег друштвеног збивања, кад се из задружног и патријархалног морала вртоглаво улазило у распрскавање индивидуалистичких атома. То робовање туђем духу, та копрена на очима наших ствараоца сметала им је да виде нашу стварност са својим узбудљивим сукобима, који су

је свакако да кад се утврде извесни недостатци, онда треба приступити њиховом кориговању и тражењу васпитних метода да се оне уклоне. Зато остаје отворено питање да ли су позвани фактори извршили ову педагошку мисију да окупе драмске ствараоце и да у сарадњи и експериментисању створе услове за бољу будућност српске драме. Напунити кућу, показати што већи биланс прихода не могу бити једини циљ једног позоришта који има пре свега високу уметничку и националну улогу и у редовним приликама, а које постаје права света мисија кад је једно друштво доживело крах и тражи путеве своје обнрве и свога препорода. Зашто на пример није оства-

Г. г. Божа Николић и МаркоМаринковић у комедиЈи вОде воз« (Снимак: „Српски народ")

ч.

потресали цео народци живот, који је био упућиван у негативном смеру. Та немоћ да гледамо својим властитим очима светила нам се у сваком погледу, као што је можда и један од узрока што наша друштвена стварност није нашла свога изражаја ни на нашој позорници. Иако смо били здрави и сиррви са свежим, још не извитопереним инстинктима, наши писци трудили су се, мучили су се да третирају проблеме засићене еротике једнога дотрајалога друштва које је тражило одушке у болесно психолошким суптилностима или у перверзији чула. Тако су западњачки либерализам и индивидуализам, који су упропастили друштвену и националну намену уметности, негативно деловали уопште на наш књижевни разовј, а нарочито у погледу драмског стварања. Ако се уваже ове наше напомене о могућим узроцима оваквог стања наше драмске производње, онда наша критика и наши прекори добијају један начелан карактер, који не погађају ни једну управу нити коју личност. Али остаје да се испита да ли су установе и чиниоци, одговорни за стање позоришта код нас, одиста учинили све да привуку драмске писце, да им даду потстрека у њиховом стварању и могућности да из искуст?а црпу способност за ствараН>е бољих де^а. Основно педагошко правило

рен таЈ позоришни студио, који би био прави лабораторијум за експерименте наших драмских писаца, где би они на светлости рампе очигледним путем увиђали недостатке свога стварања и стицали потребно знање и вештину за сценску транспозицнју драматичности, коју носе у себи. Реагирање публике, напомене критичара, упознавање изблиза са техничким могућностима модернога позоришта и условима режије могли би имати само позитиван утицај на стваралаштво наших драмских писаца. Место кабинетске усамљености, модерно позоришно дело мора бити резултат присне сарадње писца, режисера и глумца, који заједнички доприносе успеху једнога

драмског дела. Не улазећи у излагаше свију сретстава који би ишли у прилог стварању бољих услова за драмску производњу, ми истичемо данас само ове моменте. Покушали смо да овако дубље поставимо ово питање нашег драмског стварања поводом премијере Оде воз, претпостављајући да постоји иста добронамерност и жеља за подизањем српске драме код одговорних чинилаца за будућност српског позоришта као и код нас позоришних критичара, одбацујући одлучно сраку злонамерност или малициозност. Ради се само о једној компоненти нашег духовног и културног препорода, на чему сви морамо радити и доприносити имајући искључиво пред очима духовну величину и лепоту наше српске отаџбине. Посвзтили смо више редова самим питањима, који нам се намећу поводо-м ове последње премијере у Српском народном позоришту, јер сматрамо да су она важнија него само приказивање садржине комада и сцена његове вредности и игре глумаца. Јако нас је забринуло стављање ца репертоар ове веселе игре, која нема ни књижевне ни позоришне квалитете да оправда своју појаву на првој српској сцени. Тешко је говорити и о експеримецтисању, које предлажемо, јер су недостатци ове комедије и сувише велики да би оправдали њено изношење пред овакву широку публику. То је једна бледа нушићијада, без лакоће у дијалогу и сценске рутине старога мајстора. То је скуп мање или више познатих кафанских духовитости некњижевно набацаних, често депласирани?с. Ту је и Нушићев воз из Пута око света, ту је и оно општинско дете, кога се сви одричу, ту је и његово бургијање по сваку цену без п.сихологије карактера, без реалног приказивања једне средине. Ту се не осећа ни мало Шабац, та метропола наших чивијб са својом специфичном духовитоШћу једне ситничарске загрижене чаршије, која је из сврга економског благостања црпела неку надмоћност. Типови су и сувише овлаш додирнути и готово се губе у својој аноннмности, док Шабац може да да много рељефније типове са својом трговачком традицијом и првим култур-

3. СЕКУЛИЋ: ДРВОРЕЗ

ним снобизмом код нас. Заплет који се развија због почетног неспоразума на станици није довољно оправдан и осећа се сва невештина пишчеве руке у његовом вођењу до расплета, који је и сувише натегнут и гломазан. Мада глумачки ансамбл Народног позоришта уме често да да врло успела остваривања наше локалне средине са нашим типовима, оврга пута није у тој мери успео, вероватно због слабих страна самога комада. Г. Божа Николић у улози богатог, гвожђарског трговца Мике Јеч« менића није имао потребног д<х стојанства н патријархалности, Г. Марко Маринковић са доста успелих момената, ипак у целинн ишао је више него потребно у подвлачењу улоге. Г. Милав Поповић као младожења Рада в г. Јован Николић као кум Влада нису имали потребну убедљивост или су и сувише претеривалн, као у другом чину, од кога су, направили праву гротеску. Ако се не задржавамо на споредним улогама, г. Јован Гец у улози бакалина Јоце Пантића дао је од мувдкараца најбољу игру. Даме су биле боље, а нарочито игра г-ђе Ружице Текић пријатно је деловала. У погледу режије г. Милана Стојановића, која није успела да спасе комад, желимо само да приметимо да ларма и гужва на позорници не мо-. ра да значе динамичност. М. М. Милошевић 60-ГОДИШЊИЦА БЕЧКОГ КЊИЖЕВНИКА * Бечки књижевник Курт Фрибергер навршио је ових дана 60ту годину живота. Најпознатија Фрибергерова дела су: Сивериншки сонети. Монолози у стилу бџрока, Баладе у стилу барока, збирка новела Сви путеви воде теби самом. Осим тога је с успехом прерадио неке Коцебуове комедије. Фрибергер је одликован Рајмундовом наградом. ИЈЗИРСКО НАСЕЉЕ КОД ИНСБРУКА Студентска заједница рада семинара за историју старог века на университету у Инсбруку ради већ од 1939 године на ископавању једног преисториског насеља на јужном делу Средњих планина код Инсбрука. Већ у првим годинама рада охкопана је грађевина њиховог култа и једна велика дворана овог насеља која је свакако сдужила као место за окупљање. У непосредној близин^ ове грађевине за састанак и *жупл>аш« опџшчжа је у лето 1941 године једна кућа за становање, према чијим значајним одмеравањима може да се наслути стан првака општине. Овога лета откопане су и остале просторије са врло импозантним остацима дрвеног намештаја из собе. Такође су откопане разне чиније са лепим украсима и разним предметима за свакодневну употребу. Као и већ у првим годинама ископавања откривени су и разни гермаиски гробови из доба сеобе каоола.