Српски народ

Ц ма ј

СРПСКИ НАРОД

Страна 9

КОНВОЈ ЗА МАЛТУ Исповест Ефиња Џ. Рлн,$,ела, вишег електричара у америчкој трговачкој нориарици

јЈРЕЋЕМО из Шкотске у девет сати увечв. Конвој је састављен из четрнаест бродова; прате га бојни бродови, крстарнце, носачи авиона и разарачи. Рекво би човек да су ради нас мобилисали целу ту много хввл »ену британску морнарицу. Нико нвма ни појма о томе куда крећемо, изузев, разуме се, команданта конвоја. На сваки начин, многи знаци указују на то да то баш неће бити леп излет. Сваки кут брода набијви је као право убојно слагалиште. Има ту муницијв сваке врста, па и такве за коју никад нисмо ни чули. Гдегод има ]ош мало места, натрпали су читавз брегове угта. Тај угал» намењен је огреву и осветл.ек>у људи у земљи у коју крвћемо, али уједно служи и циљу да ублажи дејство бомби којв би удариле у наш брод. Стојимо у групама и нагађамо куда ли креће конвој. Неко вели »Дакар«; други опет каже: »На други фронт« — показујући при томе на силне ратне бродове око нас. Опет други »гласају« за Александрију, Источну Африку или Мадагаскар. Долази и до опклада. Тек после неколико дана у могу^ности сам да учиним крај томе погађању и нагађању. Ево како је то било. Позвао мв је командант конвоЈа и показао ми ја влектричну дизалицу за сидро на којој је био настао квар. — Колико вам времвна треба да ово оправите? — пита ме командант. — Неколико сати. — Добро, Треба-Цв нам то к«д стигнемо на Малту. Дакле Малта! Не могу рећи да сам баш очаран тим открикем. Уосталом нису очарани ни другови коЈима сам открио ту таЈну. Не може св рећи да је Срвдозвмно морв ових дана згодан крај за шетње и излетв. Крвквмо према југу, на растојању од неколико стотина мил»а од француске обале. Све јв мирно. Само с времена на време, по неки од ратних бродова баца подводну бомбу, за случај да нам се, неприме^ено, прикралв каква подморница, Експлозије су прилично јаке, али нико не обра^а пажњу на њих. При путовању у конвоју то су ствари које »спадају у рок службе«. Наш брод имв 10.000 тона; наоружан је као прави правцати јеж. Топови на прамцу, топови на крми, топови на боковима. Поред нас у овом конвоју плови само још Један брод са америчком посадом; већи Ј в од нас, имз 12.000 тона. Остатак конвоја састоји св из британских бродова, сва од 10.000 до 12,000 тона. Најважнији члан конвоја, његово мезимче тако рећи, јесга брод-цистерна »Охајо«, грађен у Америци, али са британском посадом. Носи хиљадама галона петролеја. Више појединости не смем да објавим. Главно јв да Је сав материјал који преносимо од велике важности за Малту. Так сам доцније чуо да је пред полазак конвоја свим заповедницима ратних бродова који нас пратв прочитано поаерљиво писмо министра претседника г. Винстона Черчила и првог лорда адмиралитета г. Александера. У том писму вели се између осталог: »Овај конвој има да се пробијв како зна и уме, по сваку цену!« Понедељак. —» Ево нас ве^ седам дана на путу. Нешто после поноћи прошли смо Гибралтар. Кроз округло прозорче своје кабине могу да разазнам тамнв контуре наших бродова. Пловв управо геометриски изравњани, На нашим бродовима све је замрачено. Око нас, пак, креће се сијасет рибарских чамаца, који су осветљени као каквв божићнв јелке. »Носи вас ђаво, мислим ја, разума св да сваки од вас има радио-апарат, Ако »Џери« (амерички надимак за Немце; народски диминутив рвчи »Џврмен« — Немац) још нв зна да стижемо, сад ке сигурно сланати«. И Гибралтарска стена сва је за-

Амерички часопис »Емерикен магазин« донео је у свом јануарском броју као сензацију првог реда исповест Едвина Џ. Рендела, вишег електрмчара америчке трговачке морнарице, о доживљгјима на путовању конвоја који је био изложен непрекидним нападима и који је ншјзад потпуно уништен. Сматрајући да ће овај опис из англосаксонског извора интересовати читаоце »Српског народа«, преносимо га у целини.

мрачена, док је суседна шпанска обала осветљеиа. Питам се колико ли немачких агената оданде управљају на нас своје догледе, бележе, пребројавају, шифрирају... Наго, шта могу ја. Легао сам да спавам. Спавао сам шест сати. После доручка примамо бежичну наредбу команданта Гибралтара: »У реду. Можете кренути. Добра вам срева!« Двадесет и седам година служим у морнарици, а сад први пут видим морнаре гда све дневне послове врше опасани појасевима за спаСавање, без обзира да ли подмазују, чисте или служе ручак. Чак и кувар у кухињи носи огроман појас. — Човече, велим му ја, па ви ћете сами да са скуватв. — Кувам са прописно, али ћу радијо да се кувам него да се удавим. Око подне слушам где неки морнари причају младом поморском приправнику језиве приче о наком торпедовању које су доживели у Карибском мору. Дечко се ни најмање не даје збунити него вели: »Знате шта; дошао сам на овај брод редовним путем, преко путничког моста, а намеравам истим путвм и да ее искрцам.« Добро

Писац: ... „Гледатс. |Цј како бродови тону и људи умиру а не можете бзш ниШта да учините".

хладан као Христоф Колумбо. Велим му јз, тек онако: »Можда је само вежба«. А он, хладно: »Можда«. И сувише брзо запзжамо да није вежба. Појавио се непријатељски извиднички авион. Стигли смо у најопаснији део Средоземног мора, на такозвани »булевар бомби«. Налазимо са у близини немачких и италијанских ваздухопловних база. Неколико сати доцније појављују се још два непријатељска авиона. Лете дубоко, али ван домашаја наших топова. Могло Је бити око 13.30 часова. Шетао сам горњим кровом. Заповедник брода у чијој сам се близини налазио, без и јадне

шшш шж

ш

иш

• -тшк'* ■ $®:' Џ *■ ^ > ; : ' ' > : '

Г, у Ш§11 шр

тЉ

са држи овај дечко, Само дај Боже да га Немци на делу не демантују. Уколико даље одмичемо Средоземним морем, разговори бивају све краћи и све једноличнији. Овде Још и падне по који виц. Само што аутор вица мора доста да причека док му се коЈи насмеја његовој досетци. Живци су нам до крајности напрегнути. Сви чекамо кад почати трагадија, Једанааст часова увече. Пакујам своју путничку торбу, да се нађе: две-три боца вискиа, пар вунених чарапа, неколико писама и пола туцвта финих марамица што сам их купио у Шкотској за неку особу код нас на дому. Затим лажем да спавам, потпуно одевен као што јв прописано; само сам раскопчао ципеле. Уторак. —- У девет сати ујутру отпочао је »циркус«. На челу конвоја отвараЈу ватру. Баш разговарам са Харием Лауренсом, својим помо^ником. Њему је ово прво дуже ратно путовањв на мору. Али он је

речи показује у правцу задњег дела брода. Потрчах до ограде. У први мах запазио сам само облак жућкасто-мрког дима. Пошто га је ветар мало разредио, имао сам шта да видим. Њ. В. носач авиона »Игл« уздигао со вертикално прзма воденој површини, кљун му стрчи у вис. Торпедован је! Док још гледам шта то би, Једаи од пилота са носача успева некако да покрене свој авион са крова скоро вертикално усправљеног брода. Али тек што се авион одвојио од брода, експлодира уз језиви тресак и одлази на парампарчад. Сиромах пилот, мора бити да је знао да има само један промил изгледа да се извуче. Али хтео ја ипак да покуша... Доцније сам чуо да је овај авион био последњи који је покушао да узлети. Њих шест било је то покушало пре њега, одмах пошто је »Игл« погођен торпедом. Сад посада скаче са брода у море чиЈа ја површина преплављена уљем. Већину њих прихватају раза-

рачи. »Игл« полако тоне, као отимајући са. Свуда око нас још се дижу високи стубови воде. То још једнако бацају подводна бомбе, не би ли ипак још некако дохакали подморници која је дошла главе »Иглу«. Гледајући како »Игл« тоне, осећам као да м® нешто стеже у стомаку. Поред мене стоји неки млад морнар. Зинуо је. Низ образе му теку сузе. Брише их. Ни најмање се не сгиди својих суза. Гледа ма и цеди кроз зубе: »Немој да ми се смеЈеш, и сам слиниш«. Нехотице превлачим прстмма преко очију. Право каже дечко. И ја сам се заплакао. Посла овог првог поздрава подморниуе, долазе на ред авиони. У првоЈ групи нападача има их осам или дванаест. Међу њима разазнајем »Шт.уке«, бомбрдере »Хајнкел 111«, италијанске стратосферске бомбардере и торпедне авионе. Наш конвој отвара страховиту препречну ватру. Прави пакао! Са белим облачи&има противавионских топова помешали су се црни облачиви зрна из топова калибра 4 цола. На свим бродовима спали су с ногу дотурајући артиљерцима муницију. Док још овако лебде читавих 5.000 стопа над нама, ови јуришни бомбардери изгледају базопасни, готово безначајни. Али сад са два или три авиона издвајају из група и севају наниже. Окомили су се у првом реду на носаче авиона и на остале ратне бродове. Сад већ разазнајемо кукасте крстове на њиховим крилима, као што видимо и бомбе које падају. На први поглед изгледају мале. Убрзо пак можемо да се уверимо до су то бомбе од 500 фунти. Свака за себе довољна је да потопи по један брод. Прижељкујемо да се поред брода дигне стуб вода, молимо се Богу за то. Јер тај стуб воде значи промашај. Никако нисам начисто о томе где је гора — на крову или доле у машинском одељењу. Тамо при свакој бомби која експлодира, сав алат спада са својих места, услед трзаја који брод чини под ваздушним притиском. Сваки је притегао слушалице на уши, чекајуКи кад ^е са командантског моста сти^и телефонска наредба: »Напуштај брод! Спасавај се!« Сваки напад траје по десет минута; у сваком налету учествују по десат до тридесет авиона. Прекиди између појединих напада вармрају између чатрдесет минута и једног сата. Бука је управо неиздржљива. Наши топови дејствују скоро непрекидно. На хоризонту меша се тресак бомби са детонацијама најтежих бродских топова. Али некако се ово надгласава чудно ритмички, скоро утешни звук америчких противавионских топова које су Енглези назвали »чикашким клавирима«. (Свршиће се)