Српски народ

НА ИЗВОРИМА САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПРИРОДОНОСНОСТИ Славна 1847... '=1 ОДИНЕ 1847, геније, у пуном бљеску преобилности, трипут је походио српско племе. 1847 појавио се Горски Вијенац. 1847 појавиле су се Песме Бранка Радичевића. 1847 појавио се Даничићев Рат за српскн ј(.зик и пра вопис. Даничић је Рат написао у својој 22, Бранко Песме у 23, Његош Горски Вијенац у 34 години: мал' те не деца, а као кедри, ето, и гранато и коренито, и високо и дубоко, развили су пуну српску природоносност. ♦ Ретко је чије име с толико користи, с толико успеха везано за српски језик као име Ђуре Даничића. Но не због тога што је рецимо зналачки написао српску граматику, српску синтгксу, облике, корене, основе био највећи трудбеник на испитивању рођеног језика; нити пак због тога што је написао речник из књижевних старина српских, ил речник српског језика, ил што је стваралачки превео Свето Писмо, издао списе Доментијана, Теодосија, Данила, и у свима својим радовима „анализу, обраду, опис материјала вршио необично дубоко и поуздано." Ђура Даничић је велики као пример српске научне свести. Али какве... Тај невероватно роботни лингвоид, као сат тачно успео је да оно силно море изразних првина, изразних сировина, среди, уреди, стваралачки укроти до такве савршене технике, да ево већ сто година сва емоционална силина емпирије нашег језика тече његовим, Даничићевим, коритом, разливајући се, у осоју науке, у широку културу српског језикословља. Пређени пут од митског логоса до роботног лингвоида — то је уствари дизање на степен науке природоносности Ђуре Даничића. * Име пак Бранка Радичевића успешно је и корисно везано за српску лирику. Но не због тога што је рецимо „смелошћу свога духа, бујношћу своје природе, независношћу и оригиналношћу свога великог песничког талента, учинио онај одлучни корак од старе, школске, објективне, ненародне поезије, ка правој лирској, субјективној и националној поезији" (Скерлић); ил што је и преко њега, као изразитог вуковца, „класицистичка образовна уображеност уступила место романтичком одушевљењу за оно што је народно" (Геземан); нити пак што је у „у књижевности произвео реводуцију, те наша модерна поезија у ствари од њега проистиче." (П. Поповић). Бранко Радичевић је велики као пример лиризације најобичнијих просторних осећања. Тај невероватно .јеетаствочанствени стихоид, као сат тачно, сказаљком-две, успео је да с најмање померања свести, такорећи цифарски посгави осећајну зору, осећајно подне, осећајни сутон нагонске ускликталости, да с њима на секунде повеже просторне радости, просторне жалости људске, па да онда, као неким златним кључићем, тамну силину своје природоносности стваралачки навије до необично ведрих откуцаја исконске распеваности емпирије: Ал се небо осмехива, 'Ал се река плави, А рибарче у чун снива, Јасно ко на јави. Звук емпирије кад се крије, па простор опажен као песма, па читав нови звучни вид, дао је Бранко Радичевић, тај невероватно јестаствочанствени стихоид. * Па је онда дошло Његово Епопејство Горски Вијенап. Но не због тога што је Његош пример „и интелектуалног песимизма и трансценденталног оптимизма" (Бр.Петронијевић); ил што је „вера Његошева вера у светлост, његов се морал састоји у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузиазму" (Н. Велимировић); нити пак због тога „што је он гениално завршење, лабудова песма умируће патријахалности" (Геземан); нити пак што је Његош „имао више унутрашњег живота и духовне дубине но и један српски песник" (Скерлић); ил што .је достигао „врхунац класичне вредности — мудрост духа и скулптуру језика". (И. Секулић). Његош је просто велики као збир временских осећања. Тај невероватно лиризовани космоид, с узрењима чак и на врховима расшестарених прстију, као Сат тачно располагао ,је такозваним демографским секундама, чије се тиктак сабирало у снажно епопејско чуло. Епопејско чуло као наслеђе расно, епопејско чуло као мисионарски нагон, епопејско чуло као закон пра»њења и пуњења саћа животие магије: „Нека буде што бити не може!" Узрења такозване више стварности, ил време опажено као усуд, ил емпирије виши вид, горштачки је дао Његош, тај невероватно лиризовани космбиА * Године 1847, у пуном бљеску преобилности, трипут је геније походио српско племе. Године 1847, трипут се поново разбуктала искона српска поиродоносност: Научнички Лиричарски Мислилачки. Али тако, да су та три, доцније технички дотеривана и одржавана пута. били Извор и утока оног општег врела. што се од искони назива магијом српског' Села. 3.

тшМ % шшшж

ПАНОНСКЕ ЛЕГЕНДЕ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Нашој си речи дао прва крила, радости нашој прве срећне клике и нашем болу прве црне крике, снове је твоје задојила вила. Пијанству младости кус и мирис лозе дао си, столећа с тобом заиграше, и пасови прошли и будући сташе плесати, ведри све до смртне грозе. А тад падање лисја поста умирање свемира, сета свега што постоји, и песма кола што се међ звездама губи пређе у тихо космичко јецање док иза гроба жеђ живота стоји вечна, и све што пролази страсно љуби. ев. стефановић

ЊЕГС?Ш (Архив „Српски народ")

л~

Св. Ћирило и Методије

У понедељак празноваћемо Св. Ћирила и Методија и са дубоком поштом сећаћемо се великих словенских учитеља, који су р.ам азбуку дали, који су нам свете књиге преводили, увели иас у хришћанство с великим обзирима на наш иационални индивидуалитет. Праве Христове^луге, прави апостоли, Св. Ћирцло и Методије редак су пример несебично/ рада и пожртвовања, заиста прави првосвештеници великихидеја: љубави, самилости, прегнућа, те с тога трајно остају у захвалном сећању српског народа. Браћа рођена од племићске фамилије из Солуна. Методије од седморо браће беше најстарији, Ђирило најмлађи. Старији брат проведе у Словенији 10 година као војвода, изучи словенски језик. Кад виде сујету света замонаши се, оде на гору Олимп. По рођењу Ћирила. родитељи његови поживеше у девствености 14 година. Као дете, Ћирило никако не хтеде примити млеко од дојиље, него само од своје мајке. Књцга му необично ишла од руке. Нарочито је волео св. Григорија Богослова, много га изучавао. Кад не успе да добије себи за учитеља једног чувеног човека, који се беше повукао из јавног живота, Константин (у монаштву Ћирило), беше решио да дадне све своје наслеђе за доброг учитеља. Да би царевић Михаило имао пример за углед, одредише старабци да учи заједно са Константином. Мисионарска. активност После се из Цариграда повуче на Олимп код брата, где изучаваше словенски језик од монаха Словена. У то време послаше Козаци писмо грчком цару Михаилу, да им пошаље једног ученог човека да надговори јевреје и Сарацене о вери, па су готови примити хришћанство. Цар им посла Константина и Методија, у Херсон, код Севастопоља, где проведоше доста времена, изучавајући језик. Кбнстатин преведе јеврејску граматику, и изучи јеврејски. да би могао бранити Кбзаке од јеврејске критике. Из Херсона кретоше браћа по народу. Кад су били код кагана (цара) на ручку, речеимон: „Ми верујемо у једнога Бога, научеНи из старозаветних књига. Зашто ви верујете Бога у Тројици?" Одговори Константин: „Да сте малб боље загледали у старозаветне књиге, нашли би где пише: „Словом Господњим небеса се утврдише, и духом уста његових сва сила њиХова (Псал. 32, 6)". На том је месту јасно јединство и троичнОСт: Господ, његово Слово. и његов дух". 9 Тако су јевреји и мухамедан-

ци били у распри побеђени, и каган је са Козацима почео примати прзву веру, ослободише 200 робова грчких, и послаше цару Михаилу захвално писмо. Све нови и нови напори По повратку у Цариград чекаше их нови труд. У то време, бугарски цар Борис, после рата са Грцима, зажеле да прими хришћанску веру. Пре тога, његова је сестра била заробљена у Цариграду. па отуда се врати^а као хришћанка, и почела убеђивати брата да и он прими веру Христову. Али он не пристајаше. Глад и многе беде почеше досађивати у његовој дрзјсави. Тада се он по савету сестре помоли хрИшћанс1<ом Богу и беда преетаде. Онда писа у Цариград да му пошаљу учитеље, и послаше му Ћирила и Методија. Прими Борис веру 860 године, а нарбд се крсти после осам година. Још крште;ње бугарског народа није доврЈпено. кад моравски кнез Растислав поСла писмо цару Михаилу, тражећи да му пбшаље учитеље хришћанске вере. Цар опет изабра Ћирила и Методија. Запита Ћирил цара: „Да ли они имају азбуку за свој језик?" Одговори цар: „Деда мОј, и отац мој и много други тражили су је и нису иашли". „Како ћу им проповедати, рече филозоф, то је исто као записивати беседу на води". Изложи ту ствар Ћирил брату Методију, и ученицима: Горазду, Клименту, Сави, Науму и Ангелари.ју. Па оида налбжи на себе 40-дневни пост. Па онда састави словенску азбуку од 38 слова и пбче преводити свете књиге на словенски језик. По завршеном превбду кренУше сви за Моравију. Кнез Растислав скупи децу да уче новопреведбне књиге и поче зидати цркве. Ту Ћирило са ученицима преведе богослужбене књиге и поче служба на словенском језику. Делатност у Риму Да би могли своје ученике посветити у чин свештенички, Св Браћа решише да пбђу у Рим. Папа Николај (858—867),

чујући за успех њихове проповеди, пожеле да их ви^и у Риму као ангеле Божије. По повратку из Рима, одоше браћа у Панонију код кнеза Коцеља, који им беше скупио 50 ученик« и понуди им сребра и здата. 0ни то не узеше, него измолише да се осдободе грчки заробљеници. После одовде у Венецију, где их нападоше свевдтеници, говорећи: „Кажи на'м, човече, зашто си Словенима превео свештене књиге, и учиш их на н>иховои језику? Тако раније никс нше радио, ни апостоли, ии пзпа римски. ни Григорије Богослов, ни Јероним, ни Августин. Ми призна.јемо само три језика, на којима је дозвољено прбслављати Бога: јеврејски, грчки и латински". Одгођори им филозоф: „Зар на даје Бог кишу подједнако свима, и сунце не сија ли за све, или сва теар не удише ли један ваздух? Како се ви пе стидите мислити да, изузев три језика, сва остала племена и народи треба да буду слепи и глуви! Ваљда не мислите да је Бог немоћан, или завидљив, или неће то да уради? Ми већ познајемо многе народе који имају књиге на своме језику, и тако уздижу Богу славу, и то су: Јермени, Персијанци, Абхази. Ивери, Сугди, Готи, Обри, Турци Козџци, Арабљани, Египћани, Сирјани и многи други. А ако желите судију за то, судија вам је Св. Писмо, које го• вори о свима народима и јези• цима". Из Венеције одоше браћа опет у Рим, где их дочека папа Адријан II. Ту се Ћирил разболе, и умре 14 фебруара 869 године, и би сахрањен у цркви св. Ки* мента. Седам дана био је изложен у цркви. Кад при сахрани хтедоше отворити ковчег, смотрењем Божијим би то немогуће. Из Рима се врати Методије у Панонију код Кнеза Коцеља. Ту га нападну тамошњи свештеници, и вргну у тамницу, где проведе две и по године^ Од тамнице га ослободи папа Јован VIII. Из Моравије дотадашње свештенство беше протерано. и ту кнез Свјатоподк прими Метолија за архиепископа. Путова Методије опет у Цариград. По повратку. преведе за неколико месеца са ученицима стари Завет, Номокакон и Патерик на словенски језик. Упокоји се 6 апјЈила 885 године. Његови ученици одоше за Охрид, где осио« ваше многе манастире, а двојиц« од њих велики су ПудотворЦИ, св. Наум и св. Клниеис,