Српски народ

Ргм^^аши као> ушшељ глџмшјх Занимљиво предавање чувеног глумца X. Георгеа

Реформатор европске пољопривреде

Хајнрих Георге, чувени немачки глумац и управник Шилеровог позоришта у Берлину одржао је недавно на берлинском универзитету, пред немачким и страним студентима, изванредно занимљиво предавање о Рембран ту као учитељу глумаца. Глумцу, рекао је предавач, стално су потребни модели и сугестије, ако ни за шта друго, а оно већ и за чисто спољна питањз своје професије (костим и др.), Он их тражи и налази у првом реду код ликовних уметности. Међутим, за предавача свет слика и сликарства кулминирз у једном имену — у Рембранту, у његовој стварној, неизвештаченој природности. Рембрант је успео да чистом реадизму да ореол узвишености и недостижне дубине. Рећи ће неко, каже Георге, да Рембрант, кад ствар тако стоји, мора да буде сушта противност свему што ј.е театрално. Одкуд бнда баш он одличан учитељ глумаца у погледу одевања, маске, геста итд.? У томе баш и јесте ствар, наглашава Георге: Глумачка уметност, онако како се она данас схвата у Немачкој, баш и бежи од „театралног", неће да има ничег заједничког с н>име. Због тога је Рембрант по природности и реализму својих дела, по штедљивости у гестовима, по умерености У изражавањУ страсти и прохтева, по дискрецији у афектима, — нарочито у поЗнијим делима, — не може бити ббљи модел за савременог глумца. Рембрант је у својој уметничкој струци био генијални редитељ; већ то ствара извеетан. додир измећу његовог уметничког стварања и глуме. Уз то треба имати на уму његрво мајсторство у сталном и доследном приказивању властитог лика, ' скопчано са ^ивим интересовањем за бластиту мимику. Зар тиме овај велики сликар у неку руку и сам не залази у домен глумца. Глумац мора да буде„биполаг ран", „двостожеран", тј..мора да уме да се у даном часу одзоји од стожера властитих урођених осећаја и карактерних сво.јстава да би покушао да што верни.је прикаже супротни стожер неког карактера диаментрално опречног. властитим основним природним својствима. И Рембрант је био „биполаран" или „двостожеран". Као младог сликара често су га привлачили баш ликови стараца, баш ликови људи изнакажених болом и патњом. Такви су ликови деловали на великог уметника као неком чаробном магнетском силом. Уз то се за своје многобројне аутопортрете радо нарочито костимирамо. Костим, каже Георге, у уметности није само обичан техничКИ' реквизит, као што је рецимо намештај, ћилим или друго што на позорници. Костим је за глумна потстрек. потицај, скакаоница која треба да му помаже при претварању у неко друго „ја". Кад добар глумац први пут проба костим за неку нову улогу, тиме већ почиње код њега пропее преображаја, почињу да делују сугестије које ће му помоћи да успе у тој новој улози. При свему том, глумац и даље чува властиту уметничку индивидуалност. Тако је и код Рембранта; његови аутопортрети у костиму и у маски стављају га у ред драмског уметника који се јавља гледаоцу у некој улози Отступивши од бучних гестова, снажног патоса и суперлатцва Прве фазе свога стварања, Рембрант је поступно развио ону страиу свога дара којо.ј се данас највише дивимо, дара да дискретном алузијом каже много, »анредно много, дара у коме му је раван можда само Шекспир. Георге каже да је сагледао вредност Рембранта као учитеља за глумце нарочито из две слике славног мајстора; из Симсона, младалачког дела које ,је Георгеа још у младим годинама грдно одушевљавало и из послеДњег Рембрантовог аутоиортрета који се налази у минхенској Пинакотеци. Кад гледате увенуле и умбрне иоте Рембранта — старца,

вели Георге, нехотице мислите на глумца који је то вече на позорници за неколико сати био зачарани носилац неког другог „ја", па после претставе, скинувши костим, скинувши „шминку" с лица. истрошен и заморен, напушта свој чаробни свет и враћа се у свакодневни живот, мучен неизвесношћу и стално себи постављајући питања: „Ма какав ли сам био на позорници? Да ли сам извео ствар како треба? Да нисам вечерас баш све урадио наопако? И онај последњи старачки аутопортрет Рембрантов некако одаје глумца који је скинуо шминку, одаје уметника који на крају плодног уметничког живота поставља себи слична питања као и онај глумац. Ево шта каже Ха.јнрих Георге о овом тајанственом последњем аутопортрету старога Рембранта. Међутим, изгледа да и Георге, као и многи посматрачи тога дела, прелази преко лика неког млаћег човека који се на левој ивици .једва разазнаје усред тамне мрко-сиве позадине. Поносита је то глава, чврста, поуздана, скоро класичних црта, израз лица човека који уме да погледа судбини право у очи. Поуздан, у свему готов на судбоносне одлуке изгледа тај лик. Можда је та.ј лик доцније дода^, као контраст према старачком уморном лику самог мајстора који се некако чудно смешка на гледаоца.

Српска поевија с музиком на Београдском радиу Београдска радиб-станица пре извесног времена завела је у окквиру српске емисије литерарни час, посвећен једном српском, писцу, чија се дела рецитују уз пратњу музичких дела највећи.х композитора. До сада ови литерарни часови били супосвећени поезији Јове .Товановића-Змаја, Алексе Шантића и Др. Св. Стефановића. Оне су код публике наишле на најлепши пријем а музичка пратња показује колико је лирско надахнуће код српских песника на висини музичког изража.ја највећих композитора. Ови литерарни часови изводе се од прилике сваких четрнаест дана у време од 17.30 до 18 чачова. Прошле недеље литерарни час био је посвећен песмама недовољвд .познатог српског песника Владислава Петковића-Диса. Наша одлична млада уметница гца Дивна Радић изврсно је рецитовала изабране песме Диса. Она је са много финоће и дискреције, са правилним осећањем за језик, удубљујући се у текст, читала болне стихове нашег трагичног песника. Г. Воја Јовановић, без патоса, са много топлине рецитовао је такође његове песме. Уз музичку пратњу они су рецитовали: Идила, Виђење, Виолина, Под прозором и трећу песму из циклуса „Недовршене речи". Музичка пратња била је одлично прилагођена и стварала штимунг, који је још више подвлачио песничку лепоту Дисових стихова. Уз Идилу свирана је Ромаитична свита од Регера, уз Ви.ђење један одломак из Травиате од Вердиа, уз Виолину Нокторно од Сибелијуса а уз Под прозором Серенаду од Валтера. Идући литерарни час биће посвећен поезији Војислава Илића.

Недавно навршило се седамдесет година од смрти Јустуса фон Либига, чији рад превазилази значај чнсте науке. Он је реформатор европске земљорадње. Увођење вештачког гнојива створило је основ европске исхранбене аутаркије. Др Паул Шлф, писаи једне познате књиге о великом Јустусу фон ЈЈибигу, описује нам три значајна догађаја из живота научника, који нам дају живу слику његове личности. Учена господа, која су присуствовала данашњој седници Академије наука у Паризу, напустили су дворану, заста.ју у групама и воде жнв разговор. Затим силазе полако низ степенице — гласови нестају. Само један млад човек, један студент — пре неколико дана напунио је двадесет година заостао је у дворани. Занео се над неколико хемијских препарата, који су приказани приликом предавања. То је било његово прбдавање. Чувени француски научник Геј-Лисак читао је текст рада, који је наишао на општу пажњу у редовима слушалаца. Ретко да је неко од научника имао прилике, да чује тако знача.јно дело једног младог студента. Одлучено је, да се ови сјајни -резултати на пољу хеми.је, објаве у аналима француске Академије наука. То је био одлучујући дан за каријеру овог младог човека, ко.ји је у оеталом био Немац. То је био Јустус Либиг, студент хемије, већ годину дана у Пагжзу — тадашњем средишту хемијеке науке — на завршетку својих студија. У празној дворани задржао се млади Либиг, да би спаковао своје препарате. Пришао му је један старији господин, и започео разговор. ПиТао је љубазно за тему студија, даље планове младог студента, и позвао га на вечеру. Млади студент заборавио је да запита за име непознатог господина, што није било за чудо, био је узрујан ради свега што је доживео за последњих неколико часова. Када је Странац отишао, запитао је неколицину служитеља Академије, али му нико није могао дати тражено обавештење. Млади Либиг није се могао одазвати љубазном позиву непознатог господина. Следећег дана, срео га је један млади научник и запитао: „Зашто нисте синоћ дошли на вечеру код Хумболта?" Код Хумболта! То није мало збунило младог човека, када је чуо баш ово име, Није губио ни часа, и отишао Хумболту право у стан. Уобича.јено „Господин професор није код куће", што му је рекао слуга, није га могло задржати — одгурнуо је слугу у страну, и потрчао Хумболту... Овај знача.јан сусрет постао је основица за будућност младог научнкка. Александар фон Хумболт претстављао је велико име у царству науке, он је био најчувенији научник Немачке, од европског значаја. Њему је убрзо било јасно, да је овај млади Јустус Либиг заиста изваредан таленат за хемију, хемију где су тек сада почела велика научна испитивања, и где је остало огромно поље рада. Хумболт се заузима за младог научника, тако да Јустус Либиг, већ следеће године, постаје професор хемије на немачком универзитету у Гисену. Млади професор тек што је напунио двадесет и једну годину. Опет се састало једно научно друштво, овог а пута у Енглеској, у Ливерпулу. То је била свечана седница „Британског друштва за унапређење наука", у години 1837. Извесно узбуђење владало је пред почетак седнице. Претседавајући, чувени енглески физичар Фарадај, објављује, да ће се чувени гост из иностранства, ускоро појавити. Сва пажња, присут-

них усредсредила се на једног виткбг, самопоузданог и отменог човека, са неббичним очима. То су биле велике, погледом продируће очи, које истовремено и освајају. То је дакле чувени професор Либиг! Човек о коме студенти кажу: „Либиг, то је хемија!" Претседник енглеског научнбг друштва Фарадај узима реч- Он говори о Јустусу Либигу као личности, о његовим заслугама, набраја његове хемијске проналаске. Очигледно је, да Фарадај говори са одушевљењем, које обухвата не само њега, већ и све присутне научнике. Он држи у рукама манускрипт предавања,

Јустус фон Либиг (Архив СН) је је Либиг прочитао истога дана пре пбдне на седници хемијске секције. Дубоко занети Фарадај читао је Либигов реферат — по други пут тога дана. Кад .је говорник завршио, настао је такав аплауз, који иначе није уобичајен у једном научном друштву. Сутра дан седео је. Либиг у својој соби и писао својој жени у Немачку. Уствари он је пошао на пут у циљу опоравка. Његов рад започет у Паризу — после оне промашене вечере — узимао .је толико обим. да се није могло схватити, да један једини човек може с.ве то да савлада. Небројени научни планови, подухвати, неуморна борба за ново, испуњавали су његово време до крајњих граница. Тако и ово путовање није било никакав одмор, то је била увек наново хемија, ова нова наука, хиљаду чуда обухватајућа, где је Либиг био позван ■*— да истражује. И док је у писму питао за своју децу, за кућу и башту, његово чело скривало је мисли: Како треба спровести задатак, за који је замољен на јучерашњој седници? Да ли то треба да буде опширан извештај о тренутном стању хемиске науке? Или се то може повезати са потпуно новим плановима, који још нису угледали светлост? Један амерички студент стигао је у малу универзитетску варош Гисен. Поднео је све тегобе тадашњег путовања преко океана, да би студирао хемију. Ново пребивалиште имало је само неколико хиљада становника — то је било све. Па ипак из ове мале сањиве варошице потиче толико много, чиме се баве научне главе. Овде се указују резултати у стаклима и ретортама, склапају мисли, које отварају пут хемији у свакидашњи зкивот, у једну будућност, која не може више да живи без хемије! И то у овој малој немачкој универзитетској варошици. Шта очекује овог америчког студента? Да ли је истина да је овај Јустус Либиг у неку руку чаробник? Чаробник, који не само што ствара чуда у науци, већ и људе привлачи и везује за себе! Једна искра истине изгледа да у томе постоји. Неколико даца по своме доласку, пише овај аме-

рички студент (његово име је Хорсфорт, доцнији познати научник у својој отаџбини) својој кући: „Он је потпуно дух, који зрачи кроз његов земаљски омот. Сваки његов покрет има нечег продуховљеног, што се само по чувењу — не би поверовало..." Међутим ЈуСтус Либиг имао је и других радова, поред предавања многобројним слушаоцима: — „како се савлађује хемија". У његовом лабораторијуму влада грозничави рад. Нешто се приПрема. Шта је било од задатка, који му је постављен у Ливерпулу? Три године доцније, 1840, изашла је једна књига. Књига је носила наслов: Агрикултурна хемија! Та књига — Агрикултурна хемија — била је сензационална. Доказивала је. да биљке потребују извесне минералне материје, да би напредовале, и да се ове материје — .уколико земља њима оскудева — могу надокнадити вештачким гнојивом. Хемиски створено гнојиво састоји се из четири материје: азота, фосфора, калијума и креча. Савременици су примили овај проналазак са неповерењем. Либиг је прорекао: да ће некада постој^ти хемиске фабрике, које ће производити вештачка гнојива, и да ће у будућности само помоћу њега, осигурати човечанству насушни хлеб. Пророчанство Јустуса Либига испунило се. фф ПЛАНЕТЕ У ЈУНУ Одмах после сунчевог залаза, већ у самом сумраку, на нашем западном небу јавља се Венера, Вечерњача односно Даница нашег сељака. Она је тако сјајна — њена је светлост 63 пута јача од светлости најсјајнијих звезда, тј. звезда првога реда, као што ,је на пр. Алдебаран, алфа у Вику, — да кад се. сасвим смркне предмети од њене светлости дају сенку. Недалеко Венере, испод сазвежђа Близанаца — Кастора и Полукса, налази се Јупитер, други велики члан нашег сунчаног система, који је. 12 пута светлији од звезде првога реда. Првога јуна Венера и Јупитер били су у коњукцији, т.ј. друкчије речено, привидна удаљеност између ових планета била је најмања. Њихове путање приближиле су се — настао је један од најлепших призора звезданог неба, јер су то најсјајније планете, У мају је друга једна планета била Венери ближа' од Јупитера — Сатурн, који је само два пута сјајнијиод Алдебарана. Светлост ових планета долази до наше земље, до нашег ока, већ после неколико минута. Али пут светлости од звезда стајеница несразмерно је дужи. Тако светлост Сиријуса, алфа Великог пса, путује до нас око осам и по година. Кад би помоћу неке вр* сте телевизије становници какве планете овог сунца могли да посматрају догађаје на нашој земљи видели би крваве слике овог рата тек негде у мају 1948. Најлепши угао неба — Бик са Алдебараном и Влашићима, Оријон са црвенкастим Ригелом, и даље, лево, Сиријус и више њега Процион у Малом псу, већ се не могу посматрати, јер залазе одмах за Сунцем. Али нам је остао, сад у јуну, овај диван призор близине двају привидно нај* већих небеских тела — Венере и Сатурна.