Српски народ

Ј^рИски варод, 3 Јула 1943

МЈГППцГДИГјј

■и1П и

ОСНОВНО ПИТАН ј Е Наши су се у Лондону дуго нећкали ко ће да прими одговорнсот. Верујемо да им није ни лако. Енглези су их прво натерали да земљу гурну у рат не за наш већ за њихсш рачун, а сад од њих триже ништа мање него да признају да наша земља спада у бољшевичку интересну сферу. То је цена којом Ен глези плаћају тобожње уки дање треће интернационале Да би себе спасли од кому низма, они нас опет мртвују Али тако и треба тим на шим бившим политичарима, јер су они главни кривци за | све садашње патње српског народа. Они су кривци и за нашу пропаст, јер не схватајући да жнвимо у револуционарном -времену они су се за зделу сочива били упрегли да још за време мира спасавају преживели капиталистич ко-јеврејски поредак, коме је засвагда одзвонило. За свакога међутим који осећа дух времена у коме живи основно питање већ двадесет година састоји се у томе: да ли ће стари либералистичко-капиталистички поредак бити измењен национално-социалном револуцијом одозго, или комунистичко-рушилачком одоздо? То је Краљ Александар осећао и зато је 6 јануара покушао са националном револуцијом. Међутим, ти исти на ши бивши политичари, који данас не знају куда ће и шта ће, изиграли су тај његов покушај на тај начин, што нису дозволили да та револуција добије и своју социалну садржину. Самим тиме, она је била осуђена на неуспех. I Због своје личне грамзивости и ропске масонске послушности ти наши бивши политичари жртвовали су и краља, и државу, и народ. Мислили су да ће се тиме додворити својим плутократским господарима. Сад међутим имају прилике да се увере колико су се у томе горко варали. 1 Народ тачно каже: ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају. За љубав јеврејотш и капитализма наши бив ши политичари нису хтели национално-социалну револуцију, а сад међутим морају да приме бољшевнчко-комуни стичку. Изиграли су и издали свога крал>а, а сад морају да приклањају главу пред разним белосветским авантуристима. За српски народ је срећа што се засвагда ослободио ,тих кратковидих политичара, који нису дозвољавали дч он буде упућен како ваља у свет ска политичка збивања. Од народа се крила истина, да би се у мутноме лакше лови' ло. Али српски народ данас, полако али сигурно, иин сазнаје истину. Додуше он јр до тог сазнања могао пре и јевтиније да дође, да га туђински измећари нису ламерно држали у незнању и необавештености. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

Мисли на Видовдан

На животној стази којом човек греди од физичке животиње До духовних успона наизменично се смењују дивно изграђене путање пуне мириса и песме славуја са стазама страшних литица и дубоких понора. По нечијој вољи једном човеку је дато да дуго иде дивним путањама, са тек по неком тежом узбрдицом, док други мора стално да се вере; један иде равницом, други кршом... Али божанствене видике може достићи само онај који има снаге да се попне на велике висине. ЧеСто се, међутим, наиђе на тешкоће, на неуспехе, на провалије које изгледају непремостиве, погреши се и залута, снага посустаје на беспућима... Једни тада проклињу и Бога и људе, траже криВце на све стране, и сви су им криви; то су пропали људи, — сваки познаје понеког, — које, иако сажаљевате често, ипак избегавате, јер вам пробише главу својом сталном кукњавом. У другима као да је животна енергија усахла у несрећама, те на.јзад подижу руку на себе и убијају се. Трећи, пред тешкоћама и узбрдицама, пред понорима и висинама, на раскршћима и беспућима, застају за часак, сабирају се, из својих погрешака извлаче искуства, из својих заблуда путоказе за даље гредење, а дотадањи напори и напрезања као да стварају нове изворе енергије да се тешкоће савладају, да се амбиси премоСте, да се успне до највећих висина._ И историски ход једног народа кроз векове није асфалтиран друм, већ на против, баш зато што је народ и његова држава једна организована заједница национално свесних појединаца, што је потенцијал његових спо^ собности и снаге бескрајно већи од маког појединца, баш зато су провалије и катастрофе, литице и узбрдице, беспућа и залуталости тежи и опаснији, јер и висине на које се нације могу успети много су бескрајније, а видици много даљи и величанСтвенији, него они до којих би појединци сами могли доћи; до ,њих се само кроз нацију може стићи. На свом мучном историском ходу народи западају у провалије, у беспућа, у катастрофе... Једни народи у своме слому дегенеришу, и често читаве векове живе у таквом стању... Баш као пропао човек и они само кукају окривљујући све друге и просе милостињу да их други са дна подигну. Сваки ко и мало познаје историју лако ће наћи примере. Други народи као да су у тим катастрофама исцрпли сву своју животну енергију, у последњим трзајима чине такве глупе акте који су истоветни са сопственим самоубиством, и тако сами себе довршавају, истребљавају и ишчезавају. Колико је народа на тај начин нестало као да их никад није ни било! И најзад, неки народи -у несрећама које их снађу не губе ни главу ни дах, ни енергију ни живот, прилагођавају се времену, сналазе се, прикупљају однекуд неку невероватну енергију, преживљавају и оно иич> из-,

гледа сто пута Јаче од смрти, развијају потенцијал своје националне енергије и уздижу се до невероватних висина. Њихове катастрофе -дакле нису значиле њихову смрт, већ су биле само смрт онога што је у њима било рђаво, слабо, труло, и кад су се тога ослободили, позитивне енергије добиле су тек онда толико замаха и потстрека, оздрављени и подмлађени ти на-

ди" како би извршио своје истребљење. Не, српски народ не сме да поступа као пропао човек који својим кукањем досади и Богу и љуДима! Не, српски народ не сме да врши ни своје самоубиство! Српском народу треба рећи истину, макако да је она тешка и недемагошка! Ми смо пропали, јер смо на прво место ми Срби за то криви, да смо ми би-

Претседккк Владе генерал Неднћ нзлази мз Саборне цркве по одржаном помену косовским јунацима Снимак Државне пропаганде

роди показали су тек онда сву своју вредност и величину, остварили су такве духовне висине, да је човечанство тек преко њих могло угледати неслућене видике... Немачки народ доживео је такву кзтастрофу 1918 године. Неколико година патио је страшно, гладовао и грцао, кукао и проклињао. Хитлер у свом националсоцијализму усредсредио је све што је у немачкој националној особености било позитивно, конструктивно и стваралачко. Са невероватном проницљивошћу и храброшћу Хитлер се није устезао да пред народ искрено и грубо укаже на све оно што га је до те катастрофе довело. Или, зар је потребно да ми Срби тражимо примере у других народа? Погледајмо на своју историју! Како је мудро било после Косовске трагедије Лазарево потомство, деспоти наши стари, да би сачували самО српски народ од физичког истребљења! Па успон српског народа у току XIX века! Па како је велика и стваралачка била генерација наша која је кроз' борбу и кроз светске вихоре у почетку XX века од мале земље била створила велику државу! Да ли је последња наша катастрофа исцрпла дефинитивно наш животни флуид? Сви кукају, оптужују, проклињу! А некима је и то мало већ голоруки взрод позивају да се „ослобо-

ли потпуно на свом месту, све би било друкчије. Тешко пада то признање генерацијама које су дале толике жртве за подизање Србије, али да су принеле можда и последњу жртву спречиле би да други не упропасте народ. Зашто је потребно то признање? Да би постали свесни погрешака и мана својих! Морамо да увидимо шта не ваља код нас, па да се са тим упустимо у непоштедну борбу, да то уништимо и искоренимо, да не трује више наш национални организам! Морамо као нешто најдраже и најсветије да откријемо шта је у нама добро, позитивно, стваралачко, да то испишемо на заставама својим, да се за то боримо, жртвујемо и с тим подижемо. А кад победимо, кад у нашој средини завлада то позитивно, онда је наша.1 будућност обезбеђена. Не смемо се устезати зато што су рушилачке снаге јОш толико моћне, не смемо устукнути ни пред огромношћу напора својих, не могу нас задржати ни прилике у којима живимо, ни неизвесност сутрашњице! Почнимо са овим тешким признањем пред самим собом, победимо своје погрешке, оживимо своје врлине! Зар национална катастрофа на Косову није извршила ту мисију у историји српског народа? ДАМЊАН КОВАЧЕВИЋ

Остварен сан паланачког професора Требало је да пропадне Југославија, да српски народ доживи националну катастрофу, да без икакве потребе да толике жртве, да би се остварио сан М. Трифуновића да постане „премијер" владе, па макар она била и влада фантома или лутака, које иза кулиса покрећу тамне силе, које су бациле свет у овај рат. И пре ових трагичних догађаја Миша Ј-рифуновић чинио је све што ^гоји до њега да доће на чело радикалне странке и да са тога положаја аутоматсжи постане и шеф владе. После смрти Николе Пашића у својој таштој уображености да треба да игра прву улогу он је на све могуће начине покушавао да преузме воћство странке, приближујући се нарочито Аци Стаиојевићу, највећем ауторитету радикалне странке у намери да "помоћу њега постигне свој циљ. Међутим, Аца Станојевић нерадо је подносио овога амбициозиог политикана без икаквих државничких способности и одрицао је да он може да говори у име његово и у име радикалне странке , Миша Трифуновић је типичан пример интелектуалног букварца, о којима смо говорили, и који су били велико зло у нашем јавном и политичком животу. И он је један од оних Ужичанина оскудне опште и политичке културе са великим амбицијама и претензијама. Међутим он никада није могао да изиђе из интелектуалног оквира гимназиског професора у паланци и његови ретки иаписи из политичке литературе, у којима се он хтео да претстави као интелектуални вођа „демократије", иајбоље приказују његову основачку памет и знање. Поред болесне амбиције, поред интелектуалне „недоучености", и поред политичког дилетантизма Мишу Трифуновића в&ћ је пре пропасти Југославије захватила старачка излапелост, сенилност, и он се као и друге његове колеге у пучистичкој влади одликовао неспособношћу да схвати потребе новога доба и смисао савременог историског, збивања. Он је све схватао и решавао по мерилима из прошлога рата, надахњујући се идејама једног прегаженог доба и изживелог система и тиме спада у, ред упропаститеља Југог.лавије и унесрећитеља српскога народа. По свему што се дешава у Лондону, где се емигранти кољу као жути мрави, што је то редовна појава, види се да је он наставио свој посао властољубивог пОлитиканта и да је најзад успео да постане „претседник" владе фантома једне земље, која не постоји више ни на географској карти, ни у свести народа. Али то ништа не мари, главно је да је Миша Трифуновић остварио свој сан, на рушевинама једне велике државе и у потоцииа крви свога иарода.